RANKO PIVLJANIN

MENTALNO ZAGAĐENJE

DA JE KOJIM SLUČAJEM BILO MOGUĆE IZVESTI NA POLIGRAF VAZDUH KOJI SMO DISALI OVIH DANA, IMALI BISMO SLEDEĆU - S OBZIROM NA FASCINIRANOST VLASTI TOM SPRAVOM, VIŠE STVARNU NEGO PRETPOSTAVLJENU - SITUACIJU. VAZDUH BI BIO NA POLIGRAFU A SLEDILO BI PITANJE: “DA LI STE VI ČISTI?” “JESAM!”, GLASIO BI ODGOVOR I STIGLO BI SAOPŠTENJE KAKO JE VAZDUH PROŠAO POLIGRAF...

...E, sad, da li bi predstavnici vlasti, koji su od te sprave napravili totem sopstvene ispravnosti prošli poligraf odgovarajući na to isto pitanje, možemo samo da pretpostavimo. Ako bi sve bilo ni po babu ni po stričevima, već po hladnoj i nepotkupljivoj elektronici – teško. Počev od glavnog obožavaoca poligrafa, koji se i onomad kad se zazelenela Jovanjica odmah nudio da ga na njega prikopčaju, preko ministra policije koji takođe hoda s ispruženim rukama ne bi li ga jednom priključili, pa do ministra ekološkog Gorana Trivana koga bi pre poligrafisanja prethodno morali tražiti detektorima jer se bio toliko zagubio u beogradskom smogu da se i vrhovni poligrafista pitao je li živ. Da ne idemo do znamenitog ministra vojske. Možete samo zamisliti: Vulin na poligrafu, ide pitanje „Da li ste vi čisti?“, ministar raportira a sprava krene da tiltuje.

Bogzna kako je poligraf penetrirao u politički život Srbije pa se čimbenici režima tako često na njega pozivaju. Biće najpre da je u pitanju modernizovana nadgradnja čuvene maksime „o babi i uštipcima, vojniku i skraćenju i kurvi i poštenju“koja je sad dobila apdejt „a naprednjaci na poligrafu“. Poligraf je postao retorička figura za fascinaciju masa i ubeđivanje istih u sopstveno poštenje, čak i zamena za pravosudne organe iako se njegovi nalazi na sudu ne mogu koristiti kao dokazi. Po principu - prošao je poligraf, šta ima više da pričamo kako su objašnjavali i nakon što je Milan Radoičić, osumnjičen za umešanost u ubistvo Olivera Ivanovića, išao na poligrafisanje.

Nego da se vratimo na vazduh naš nasušni koji smo ovih dana jedva disali, a nadležni nas, svako na svoj način, ubeđivali da to nije baš tako kako izgleda. A izgledalo je i smrdelo je da gore ne može biti. Narečeni ministar za zaštitu životne sredine, uzet sa deponije „espeesovskog“političkog otpada, vadio se na čuvenu nenadležnost, prebacujući odgovornost na lokalne zajednice i usput bezobrazno poručujući građanima da se odluče između „čistog vazduha i evro

3 motora“. Otprilike, hoćete li da vozite ili ćete da dišete?

Svesno prećutkujući, u strahu za sopstvenu poziciju, da je u bespućima svekolikog napretka negde nenamenski isparilo pola milijarde evra opredeljenih za ekologiju.

Lokalna zajednica, barem ona beogradska, uspešno se krila u magli obogaćenoj štetnim česticama i izvirila je tek kad ih je neko obavestio da je Beograd zaličio na Peking jer su njegovim ulicama počeli da hodaju ljudi sa maskama na licu. Pojavio se lično gradonačelnik (eto, živ je i on), izjavio da je za zagađenje kriva klima i otišao da daje veštačko disanje mernoj jedinici gde je konstatovao „značajan pad parametara zagađenja“da sam se uplašio kako će mi pozliti od iznenadnog viška kiseonika. Srećom da je i dalje gorela beogradska deponija pa je svojim isparenjima amortizovala taj nagli prelaz sa totalno zagađenog na čist i okrepljujući vazduh.

Naravno, šampion u objašnjenju uzroka zagađenosti (usput i zgađenosti besnih sugrađana) bio je ko bi drugi nego predsednik države, govoreći kako je ona vezana za skok standarda. Toliko nam, valjda, dobro ide reindustrijalizacija i toliko imamo para da se vozikamo okolo trošeći jedno od najskupljih goriva u regionu pa je vazduh postao kolaterala opšteg napretka. Zaboravljajući da se u komparativnoj analizi rasta standarda i rasta zagađenja malo zamisli nad pitanjem kako vlasnici tog visokog standarda i dalje lože „smederevce“i bubnjare i to drvima, ugljem i raznim otpadom. I kako to oni koje je Vučić, istražujući uzroke zagađenosti, prebrojavao za volanom, u zlatnom dobu voze krševe sumnjivog bezbednosnog a kamoli ekološkog standarda. Da ne pominjemo vozila javnog prevoza iz čijih auspuha pri punom gasu izlazi dim sa koncentracijom otrova dovoljnim da ubije bizona.

EKOLOŠKI DISKURS NADLEŽNIH: HOĆETE LI DA VOZITE I DA RADITE ILI DA DIŠETE?

O tome da Nacionalni plan za smanjenje emisije štetnih gasova, donet još pre četiri godine, čami u nekoj fioci, očigledno bez namere vlasti da skoro bude usvojen, da ne pričamo. Moguće i iz razloga što bi bio smetnja korifejima srpske reindustrijalizacije u vidu kineskih investitora koji su ponovo u punom kapacitetu aktivirali dimnjake po Smederevu i Boru. Hoće li sutra možda Vučić, poput Trivana koji se brecnuo na vozače, pitati i stanovnike ovih gradova: „Hoćete li da radite ili da dišete?“

Stvarno, jeste li vi čisti? 