Nisam od onih glumaca koji vuku za rukav i mole za uloge

Serija “Junaci našeg doba” imaće i svoj nastavak. Naime, Siniša Pavić upravo piše scenario za nove epizode koje će se snimati na leto, a prikazati krajem godine. U popularnom Pavićevom serijalu, jednu od glavnih uloga tumači Marija Vicković, koju nismo gledali na malim ekranima nekoliko godina.

Koliko se današnje žene mogu prepoznati u liku Olge koji vi tumačite?

- Mislim da ima puno takvih žena. Ljudi koji su gledali seriju, rekli su mi da je skroz realna priča i da takvi likovi postoje u našem okruženju. Šta nam je sve ovo vreme donelo? Ima toliko ljudi koji su završili fakultete, a koji ne mogu da nađu posao. Oni su primorani da žive kao podstanari i da rade u kafiću kao konobari ili kao kućne pomoćnice.

Ne postoji više srednja klasa kod nas?

- Ne postoji, te socijalne razlike su toliko vidljive i mislim da je to nešto što karakteriše jednu siromašnu zemlju.

Rekli ste da su “Junaci našeg doba“moderna verzija “Boljeg života”?

- Jeste, jer su glavne, naizgled obične porodice čiji se životi prepliću. To su zaista obični ljudi i svako se može prepoznati u njima. Mislim da je ova serija kruna Pavićevog stvaralaštva.

Prvi put sarađujete sa Pavićem. Koja njegova dela posebno cenite?

- “Bolji život” uvek gledam kada se reprizira i to je kultna serija. Glumački bardovi su igrali u toj seriji, ali čini mi se da je to bilo i neko srećnije vreme. On je i kritike društva i sistema radio na toliko šarmantan način. Ovaj današnji tekst koliko god da je šarmantan ima gorak ukus u ustima ili se meni čini jer živimo u ovom vremenu. Ima dosta situacija koje koliko su mi duhovite, toliko su mi i tužne.

Godinama ništa niste snimali. Zbog čega?

- Bilo je par scenarija koje sam dobila, ali se nisam pronašla u njima. Jednostavno, ako ne mogu iza nečega da stanem, zašto bih to radila? Čini mi se da bi mi više te uloge odmogle u tom trenutku nego pomogle. Inače, nemamo mi priliku kao svetski glumci da odbijamo projekte u Srbiji. Danas je hiperprodukcija pa se snima puno serija, ali do pretprošle godine nije bilo tako. Priznajem da me i nisu zvali puno za snimanje serija i filmova, a i ja sam se zaista više bavila pozorištem, koje sam u jednom trenutku stavila u prvi plan. Meni je pozorište zaista život i obožavam ga. Kada sam upoređivala uloge koje su mi nuđene u pozorištu u odnosu na film, rekla sam da je bolje da radim pozorišne role u kojima stvarno mogu da uživam i koje su moje “krv i meso”.

Da li vam se nekada odbijanje uloga vratilo kao bumerang?

- Možda jeste. U jednom trenutku sam se čak zapitala šta se dešava. Počela sam sa filmom “Pogled sa Ajfelovog tornja”, a kasnije sam sarađivala sa Samardžićem, Šotrom i zaista su to bile lepe uloge. Posle toga je sve prestalo. Ja nisam glumica koja vuče za rukav i moli za uloge.

U AMERICI JE ISTI ŽIVOT KAO I KOD NAS. PITANJE JE SAMO GDE ĆETE PRONAĆI TO SVOJE PARČE SREĆE

Nisam osoba koja se nameće, a možda to i nije dobro. Međutim, ja ne znam drugačije.

Smatrate li da svaki dobar glumac mora da ispeče zanat na daskama koje život znače?

- Apsolutno. Ja sam još na trećoj godini studija dobila stipendiju i počela da radim u Narodnom pozorištu. Iako sam i dalje njihov član, dosta radim i u JDP. Igrala sam puno predstava sa kojima sam putovala po svetu. Nije to danas čest slučaj da glumac može da živi samo od pozorišta, bez ijednog snimajućeg dana. Toliko sam puno radila da sada apsolutno nemam nikakav strah pred kamerama. Zaista sam u pozorištu ispekla glumački zanat, a pečem ga i dalje.

Trenutno snimate seriju “Urgentni centar“, u kojoj igrate hirurga Simonidu. Da li ste i vi, kao i većina vaših kolega, radi priprema prisustvovali operacijama?

- Nisam, ali sam se za ovu ulogu pripremala gledajući “ER” i razne dokumentarce, pa čak i filmove o seriji koja se radila u svetu. Inače, Simonida, koju tumačim, izuzetno je empatična, vredna i ambiciozna osoba kojoj je posao veoma važan. Ona je žena borac i veoma mi se dopala ova uloga. I mene ljudi, koji me ne poznaju, privatno doživljavaju kao hladnu i prepotentnu osobu, ali kada me upoznaju shvate da sam ja veoma empatična osoba. Zaista za sebe mislim da sam preosetljiva. Da nisam takva, možda bih se lakše gurala kroz život i borila za uloge.

Nedavno ste završili i snimanje TV filma “Proleće na poslednjem jezeru” Filipa Čolovića, koji istražuje period iz života Ive Andrića, u vreme njegovog ambasadorskog angažmana. Koliko ste znali o Andriću pre snimanje ovog projekta, koji će uskoro biti prikazan na RTS?

- Znala sam puno, ali nisam znala za tu njegovu ljubavnu priču. Inače, ja igram njegovu najveću ljubav Milicu Babić, koja je bila kostimografkinja Narodnog pozorišta.

Ljudi me privatno doživljavaju kao hladnu i prepotentnu osobu, ali kada me upoznaju shvate da sam ja veoma empatična

Svi maštaju o karijeri u inostranstvu. Vi ste u jednom trenutku otišli u Njujork na usavršavanje, ali ste se i vratili. Sa ove vremenske distance, kajete li se što niste ostali?

- Kajem se u onom smislu što nisam ostala malo duže da vidim da li bi mi se neko čudo desilo. Mada, kada sam se odlučila za usavršavanje u inostranstvu, tadašnjem upravniku Narodnog pozorišta Peci Ejdusu sam rekla da ću se vratiti. Želela sam da udahnem drugu energiju i meni je to bila prekretnica u životu i karijeri. Kada sam bila u Americi, videla sam da suštinski ne propuštam ništa i da je tamo isti život kao i kod nas. Pitanje je samo gde ćete pronaći to parče sreće. Ja više verujem u to da nešto dobro možete da napravite u svojoj zemlji, a ukoliko imate sreću, to neko može da vidi sa strane. 