SREĆKO MIHAILOVIĆ

Naša vlast je tek državni menadžment krupnog kapitala sociolog i istraživač

Radnici i radnička prava odavno su deveta rupa na svirali u čijim god ona rukama bila. Vlasnicima kapitala i gazdama potrebni su samo kao sredstvo za ostvarivanje profita. Političarima kao glasači, najčešće manipulisani. Javnosti kao junaci tužnih životnih priča.

Istraživanje o pravima radnika u prekarno doba 21. veka sabrano u knjigu „Sunovrat radničkih prava i pokušaji zaštite“(Centar za razvoj sindikalizma i Dan Graf) ozbiljna je sociološka analiza ovog problema, a o tome do kojih su zaključaka došli razgovarali smo sa sociologom Srećkom Mihailovićem, urednikom knjige, koju je uradio zajedno sa još pet kolega. Istraživanje je zasnovano na anketi u kojoj je učestvovalo 2.500 radnika, a ispostavilo se da je tri četvrtine njih doživelo različite povrede radničkih prava, ali se nisu bunili. Pa koliki je sunovrat radničkih prava, kada je krenuo i na koji način su sve prava uzurpirana?

- Onog trenutka kad radnik prihvata da radi pod bilo kojim uslovima i za bilo koje pare, on se odriče svih radnih i ljudskih prava. Tog trenutka je pristao da radi u okovima i prihvatio ropstvo kao način opstajanja. Naravno da je suludo govoriti o stvarnom prihvatanju neljudskih uslova i o stvarnom pristajanju na ropstvo. Radi se često o iznudi i o prinudi koja se ne može odbiti a da se ovako ili onako ne ugrozi sam život. Mislim na život samog radnika i onih koje žive od njegove plate. Tako je u Srbiji, a tako je i u mnogim drugim zemljama. Tako je u kapitalizmu u onim zemljama koje su kolonizovali vlasnici krupnog kapitala, uz asistenciju domaćeg menadžmenta, da ne kažem domaćih izdajnika, daleko bilo. Sa tvrdnjom „Danas čovek mora da radi za bilo koje pare i pod bilo kojim uslovima“složio se natpolovičan broj radnika: 51 odsto radnika na neodređeno vreme, 53 odsto radnika na određeno vreme, 57 odsto nezaposlenih radnika, 59 odsto ugovornih radnika i 67 odsto nadničara.

Vaše istraživanje se zasnivalo na namernom uzorku od 2.500 intervjuisanih: šta izdvajate kao najupečatljivije iz tih razgovora i u kom segmentu je radništvo u Srbiji najugroženije?

- Istraživački nalaz koji se ne može drukčije okarakterisati do katastrofičan, jeste ćutanje radnika čija su prava prekršena. Prema našim nalazima ćuti i trpi 86 odsto od ukupnog broja ugovornih radnika, 84 odsto od svih nadničara, 82 odsto od svih radnika u radnom odnosu na određeno vreme, 76 odsto od svih nezaposlenih i 69 odsto od svih radnika u radnom odnosu na neodređeno vreme. Procenili smo da na prekršena radna prava reaguje jedna petina radnika, a da četiri petine ćuti i trpi; od pet radnika jedan traži pravdu, a četvoro ćuti! I o kakvom političkom angažmanu ovih poraženih ljudi uopšte i možemo govoriti. Doduše, stvari stoje drukčije ako se setimo mudrosti Miloša Obrenovića kada je na ćutanje naroda naredio da stega popusti.

Ima li uopšte i koliko onoga što bismo nazvali dostojanstvenim radom?

- U istraživanju radničkih prava dostojanstveni rad smo merili na osnovu 26 pokazatelja. U stvari, tim pokazateljima smo merili i dostojanstveni i prekarni rad - oba tipa rada smo posmatrali kao jedan kontinuum koji na jednoj strani obeležava dostojanstveni, a na drugoj prekarni rad. Prekarni rad je većinski tip rada i on je u trendu, dok je dostojanstveni rad u povlačenju i nestajanju. Prekarnost je opšte i trajno stanje nesigurnosti i u pogledu posla i u pogledu zarade, uslova rada, maltretiranja nadređenih, radnog vremena... Međunarodna organizacija rada definiše prekarni rad kao “radni odnos u kojem ne postoji sigurnost zaposlenja, koja se smatra osnovnim elementom ugovora o radu”. Konkretno, u našem istraživanju smo u prekarne radnike ubrojali radnike kojima se ne plaća prekovremeni rad, koje plaši mogućnost da izgube radno mesto, koji rade po pozivu firme bez obzira na radno vreme (pripravnost za posao), koji ne smeju da odbiju nijedan zahtev šefa iako to nije u opisu radnog mesta, oni kojima je plata mala i/ili neredovna, oni koji vide opasnost da izgube radno mesto u narednih šest meseci... i tako ukupno 26 pokazatelja. S druge strane, u dostojanstveni rad smo ubrojali one radnike čiji rad ne obeležava pomenutih 26 kriterijuma. Ustanovili smo u slučaju radnika koji su u radnom odnosu (na neodređeno ili na određeno vreme) dostojanstvo obeležava rad 38 odsto radnika, a prekarnost u manjem ili većem obimu 62 odsto radnika. Odnos je, dakle, tri prema dva u korist prekarnosti. Pritom, ovi podaci se odnose samo na 1.000 anketiranih radnika u radnom odnosu, s druge strane svi radnici koji nisu u radnom odnosu su prekarni radnici. Dakle, i nadničari, i ugovorni radnici i dugotrajno nezaposleni radnici su po pravilu prekarni radnici. Pošteni istraživači, sindikalisti i pokoji političar, priznaju da je prekarni rad i život obeležje savremenog sveta u kojem je profit sve sigurniji, a rad sve nesigurniji. I to je pravilo koje se širi u kockarskom kapitalizmu. U takvom kapitalizmu vlasnik kockarske radnje ima apsolutnu sigurnost, a igrači (kockari) apsolutnu nesigurnost. Takva su pravila organizovanog kockanja. To što ponekad poneki igrač dobije gaće da ne izađe gologuz iz radnje, stvar je milosti vlasnika radnje.

Kako izgledaju zakonski okviri koji štite radnička prava, koja je razlika između proklamovanog i onog što imamo u stvarnosti na tom polju - govorite u knjizi o „ispraznim pravnim deklaracijama“?

- Solon je još pre više od dve i po hiljade godina rekao: „Zakon je kao paukova mreža. Mali bivaju uhvaćeni, a veliki je pokidaju“. Naša verzija Solonovog pravila glasi „Kadija te tuži, kadija ti sudi“. Kako god obrneš oni koji od svog vlasništva imaju svoju radnu snagu, bivaju izloženi klasnoj samovolji vlasnika kapitala. I što je najcrnje, stvari postaju sve gore. U Uvodu za predlog mera za očuvanje radničkih prava, zapisali smo jednu konstataciju koja se u poslednje vreme često izriče od strane sindikalista i istraživača radničkog života: U poslednje tri-četiri decenije postepeno nestaju rezultati dvovekovne borbe za radnička prava. Rad se vraća u svoju prošlost, a nekada osvojena radna prava postaju tek sećanje na bolju prošlost. Radnici (u radnom odnosu) danas kažu da je socijalizam bio bolji; gotovo tri četvrtine od onih koji su znali da odgovore na ovo pitanje, tvrdi da su radna prava bila više poštovana u socijalizmu, petina da je sve to isto, a samo sedam odsto kaže da se radnička prava danas više poštuju. Nasuprot ovome imamo isprazne pravne deklaracije, norme koje se ne poštuju, zakone koji manje-više služe za zamajavanje naivnog sveta. Radni zakon je oružje moćnih i uzaludna nada nemoćnih.

Postoje li kolektivna prava radništva i kako se ostvaruju?

- Naravno da postoje kolektivna prava radnika, naravno na papiru. U praksi je teže pronaći ostvarena kolektivna prava radnika. Nije da ih nema, ali to nije pravilo. Uzmimo samo kolektivno pregovaranje i dijalog (socijalno-ekonomski saveti) kao dijaloški susret vlasnika kapitala i vlasnika radne snage, pa to kod nas ne funkcioniše ni na formalnom planu, a kamoli na suštinskom. Uostalom, pitanje je da li ima smisla postavljati pitanje dijaloga u slučaju izrazite i svekolike nejednakosti sagovornika. Pravo na sindikalno organizovanje, kao osnovno kolektivno pravo, takođe se danas ugrožava. O tome svedoče sindikalni aktivisti koji pokušavaju da organizuju sindikate u firmama stranih vlasnika, a iu firmama domaćih kapitalista. Pritom, veći su problemi u firmama u kojima nema sindikata ali ima inicijativa za njihovo organizovanje nego u firmama u kojima već postoje. U ovom drugom slučaju mi smo našli samo četiri odsto ispitanika koji se žale na neprilike zbog članstva u sindikatu. U svakom slučaju apsurdan je i ekstreman slučaj kada strani poslodavac traži pomoć od srpskih vlasti u onemogućavanju organizovanja i rada sindikata, a pogotovo imamo pravni apsurd kada takvu pomoć dobiju.

Klasna svest postoji samo u slučaju jedne klase. Samo klasa kapitalista ima razvijenu klasnu svest.

Gde su u ovoj priči

U NAŠOJ POLITICI U POSLEDNJE DVE DECENIJE NEMA RADNIKA, NITI IMA POLITIČKE STRANKE KOJA ISTINSKI ZASTUPA INTERESE I PREDSTAVLJA RADNIKE

Imamo zakone koji manje-više služe za zamajavanje naivnog sveta. Radni zakon je oružje moćnih i uzaludna nada nemoćnih

U takvom kapitalizmu vlasnik kockarske radnje ima apsolutnu sigurnost, a igrači (kockari) apsolutnu nesigurnost.

sindikati - koliko stvarno rade svoj posao, koliko su zaista reprezentativni, koliko mogu da utiču, na šta su se sveli... pišete o „zagubljenom sindikalnom identitetu“? Ima li političke opcije koja bi iskreno zastupala interese radnika. Čini se da su od radnika digli ruke i Socijalistička partija Srbije i nemušti socijaldemokratski derivati na političkoj sceni?

- Izneo bih u odgovoru na prvi deo ovog pitanja samo tri zapažanja koja su u neskladu sa uobičajenom predstavom punom stereotipa i predrasuda o sindikatima. Prvo, sindikati su radničke organizacije koje plaćaju sami radnici - oni se organizuju kao nijedna druga organizacija, o svom ruvu i kruvu. Drugo, sindikati koje plaća ili im doplaćuje vlasnik firme, tzv. žuti sindikati, u stvari i nisu sindikati već gazdine organizacije za onemogućavanje pravog sindikalnog rada. Drugo, ni u kojem drugom slučaju, kao što se to dešava u slučaju sindikata, novinari ne razvlače i ne raspinju sindikalce, najčešće zbog načina trošenja para; pritom, samo sidikati i sindikalci troše svoje pare, a ne naše ili državne ili koje već. Treće, sve snage i kapitalizma i dojučerašnjeg socijalizma bile su i jesu usmerene ka tome da dokažu i pokažu kako sindikati ne treba da se bave politikom. Pa tako po ovim ideologijama tema odnosa između kapitalista (vlasnika kapitala) i radnika (vlasnika radne snage) jeste političko pitanje, a sindikati (radničke organizacije) ne treba da se bave politikom. Depolitizacija sindikata je pogubna po sindikate. Naravno, ova tvrdnja je daleko od zalaganja za političko organizovanje radnika uoči bojkot-izbora. U našoj politici u poslednje dve decenije nema radnika, niti ima političke stranke koja istinski zastupa interese i predstavlja radnike. I da se razumemo, vlast koju imamo je kapitalistička vlast, ona je tek državni menadžment kapitalističke klase (uključujući krupni kapital svetskog porekla ali i domaće kapitaliste). Stoga se od takve vlasti ne može ništa ni očekivati. Ali ne može se očekivati niti od opozicije. Ne može se očekivati čak ni isprazno obećanje u jeku predizborne borbe, kada se prikuplja svaki glas bilo za izbor bilo za bojkot. Izgleda da su radnici samo radnici i ništa više, dok je politika, tzv. demokratija, izbori... to su teme za građane, za srednju klasu, za njihovo aktiviranje u izboru menadžmenta dominantne klase.

Imaju li uopšte danas radnici ono što se nekad zvalo klasna svest i kako je ispoljavaju?

- Klasna svest postoji samo u slučaju jedne klase. Samo klasa kapitalista ima razvijenu klasnu svest. Sastavni deo te klasne svesti je onemogućavanje pojave i razvijanja radničke klasne svesti. I zato se u radnika razvija svaka druga svest, od nacionalističke i rasističke do tabloidne. Razvijajući u radnika „obrnutu klasnu svest“ili „naopaku“svest, dobijamo radnike koji podržavaju svoje klasne neprijatelje i njihove trabante iz srednje klase.