GORČIN STOJANOVIĆ

NIJE TO NIŠTA STRAŠNO NI ZA PASIVNE NAVIJAČE BARSELONE, NI ZA POŠTOVAOCE TOG NAČINA MIŠLJENJA I STILA IGRANJA, PA NI ZA PRAVOVERNE „CULES”: IZGUBLJEN MALI DERBI NA MESTALJI I PRVO MESTO U KORIST REALA, NO BIG DEAL, KAO ŠTO SU GOVORILI NAŠI STARI... ILI, IPAK, JESTE?

...Jer, promenivši trenera usred sezone, u nedoba, sa razloga suštinski dokučivih samo onima koji sede u najboljim kožnim foteljama na „Nou Kampu“, šta je to Barsa dobila - a s Barsom i svetski fudbal, jer tako je to: kako bude na pet-šest stadiona po Evropi i Latinskoj Americi, tako bude, pre ili posle, i drugde gde se igra balun? Nije, bojati se je, dobila ništa, dobio je samo Zidan. Ne zato što je Kike Setijen rđav trener ili neprimeren Barseloni, niti zato što je Valensija naprosto bila bolja i srčanija u toj utakmici, nego stoga što je posredi dublja nevolja.

Ima li, naime, života posle Ćavija? I zašto ne?

Biće uskoro pet godina kako tamo ne igra Ćavi Ernandez, najbolji fudbaler Barselone u njenoj istoriji, i ne samo najbolji nego i najvažniji i najuspešniji, a ako pitate ovog potpisnika - doduše i ako ne pitate - on će vam to agresivno saopštiti - najbolji fudbaler na svetu uopšte i oduvek. U tih pet godina Barsa je osvajala domaće titule, a Real evropske. U tih pet godina, zapravo, Barsa je stajala u mestu i čekala da se nešto desi. Jeste, Mesi je tu i on sprečava potonuće, a kad nema Suareza, a ni trećeg - jer ni Kutinjo, ni, očigledno, Grizman, to nisu - ni on sam nije dovoljan. Prostije rečeno - nema Ćavija, niti ikakve približne pojave ni na vidiku.

Kad su noukampske guzonje poželele da Ćavi sedne na klupu koja mu prirodno pripada, on je to, dakako, otklonio kao mogućnost za izvesno vreme, budući ozbiljnim čovekom, ali još više, budući čovekom koji Barsu, njen, filozofski rečeno, smisao, njenu, patetično govoreći, dušu, zna bolje od drugih, suštinski i dubinski.

Ćavi zna da će kad-tad sedeti na toj klupi, ali Ćavi takođe zna da će mu biti teško možda i više nego što je to bilo Krojfu, kad se po drugi put pojavio u Kataloniji, ovaj put više ne kao El Salvador, Spasilac, nego kao Basileus, više od cara ili kralja, dakle - graditelj. I u nacrtu bazilike koji je ostavio, zvali ga tika-taka, zvali ga četiritri-tri, zvali ga, naprosto, igrom do noge i laganim osvajanjem prostora, Ćavi

Ernandez bejaše glavnim neimarom obnove. Gradeći na temeljima te bazilike, te krojfovske zadužbine, Ćavi je menjao protomajstore - od Luja van Gala, čija je jedina zasluga što ga je izveo na teren i spojio, najpre, sa Motom, iako Nizozemcu na dušu ide nerazumevanje tko to bješe Rivaldo, a posle će, dakako, doći Inijesta, preko Rajkarda, koji je umeo da njega, Ćavija, ustanovi kao sponu najvećeg maga igre, Ronaldinja, sa ostatkom tima, što će dovesti do rođenja Lionelovog, a potom i velikog preobražaja u doba Gvardiolino, e da se sve okonča s Luisom Enrikeom i poslednjom evropskom titulom. Nema, dakle, pozvanijeg da sedi na Barseloninoj klupi od Ćavija. Ali, on to još uvek neće. I od toga, rekoh li, korist ima samo Zinedin Zidan.

Ćavi zna i ono što je osojna strana Monserate: zna taj predeo u koji sunce nikad ne zalazi, tamu pojave zvane „mes que un club“. Upoznao je tu tminu i Maradona, i pravi i jedini Ronaldo, i Romario, i sam Krojf, i to dvaput, i njegov sinak Đordi, najvažnija beba Katalonije, i Ibrahimović - i svi koji su tamo boravili. Jer, ništa nije veće od Barse i niko nije veći od Barse. Plemenita stvar, moglo bi se reći, osim onda kad to nije, kad postane neki oblik religioznog ludila - mada, evo, na Islandu ustavno ustanoviše da je svaka religija ionako oblik mentalnog poremećaja - kad stvar, dakle, ode u svoju suprotnost. Ćavi, dakle, zna kako će izgledati njegov kraj u Barseloni ukoliko ga ne predupredi poput Gvardiole. Zato i ne seda na tu klupu. Svakako ne dok je Lionel Mesi tu, tako sam u svojoj veličini i u svom izuzetku koji to pravilo Barsinog katehizisa potvrđuje, bivajući, paradoksalno žrtvom tog izuzetka. Neću, dabome, reći kako je trebalo oterati Mesija onda kad je otišao Gvardiola, niti da Mesija uopšte treba terati kao što se teralo Krojfa. Ali hoću reći kako je valjalo ranije misliti o tome ko će biti Ćavi umesto Ćavija. Najpotcenjeniji među najvećima, bez ikakvih zlatnih lopti i ostalih priznanja, Ćavi je onaj koji je više od petnaest godina određivao meru tima koji je, kako onomad reče Savo Milošević, igrao verovatno nalepši fudbal koji je ikad igran. Jeste, bio je tu i Ronaldinjo, bio je tu i Mesi, ali pre svih njih bio je Ćavi.

ĆAVI JE ONAJ KOJI JE VIŠE OD 15 GODINA ODREĐIVAO MERU TIMA I IGRAO VEROVATNO NAJLEPŠI FUDBAL

Ima li života posle Ćavija? 