Beogradom još gruvaju Jelići
Dugovečnost bilo koje vrste je uspeh, a višedecenijsko trajanje u varljivom svetu šoubiznisa i muzike je više od uspeha s obzirom na to da se tu trendovi smenjuju brže od lišća na drveću. YU grupi je to pošlo za rukom, a okosnica ove grupe i legende jugoslovenskog i srpskog roka braća Žika i Dragi Jelić još praše gitare iako su odavno rasitnili osmu deceniju života.
Taj „dinosauruski“prosek im kvari sinovac Petar Jelić, a u davnu prošlost i njihove početke vraća nas najstariji član grupe Živorad - Žika Jelić. „Nije za pohvalu, ali upisao sam srednju školu koju nisam voleo. Hteo sam srednju fiskulturnu, ali to ocu nije bilo zanimanje, on mi je predodredio da moram biti neki inženjer. Međutim, nisam primljen u srednju elektrotehničku, upisao sam saobraćajnu da ne izgubim godinu, a to me nije zanimalo. Jednom rečju, bio sam loš đak i otac me je u drugoj godini pred polugodište, kad je video katastrofu u dnevniku, pitao šta da mi kupi da to bar malo popravim. Kažem gitaru, bez jasne ideje, ali nešto mi se to dopalo. I zapnem, popravim osam slabih ocena samo da dokažem ocu da mogu, i od te gitare je sve krenulo. Kako je ko stizao iz škole, hvatao se za gitaru. Onda su nam 1961. roditelji, umesto da se tamo provedu, u Rimu kupilio dve električne gitare i jedno pojačalo. I sad ih pamtim: jedna sedefastocrvena, druga sedefastoplava, izgledale su fenomenalno, kao šećerleme. Kad sam ih ugledao na krevetu samo sam zanemeo. Obično se deca raduju i skaču, ja nisam mogao ni reč da progovorim. Stajao sam i ćutao - bio je to trenutak koji je uticao da se definitivno opredelim za muziku. Počeo je ozbiljan rad, ali smo imali samo dve gitare. Srednji brat Rade (Petrov otac) je svirao solo, ja ritam gitaru, ali šta ćemo sa Dragim. I sklepamo njemu bas gitaru. Vrat smo uzeli od neke stare akustične gitare, a telo je napravio naš prijatelj stolar po našem nacrtu. I to je bio naš prvi sastav, zvali smo se Albatrosi. Ja imam dvadeset, Rade osamnaest, a Dragi petnaest godina. Rade nas posle godinu dana napušta i odlazi u vojsku jer je bio zacrtao drugi životni put, Dragi i ja smo ostali i borili se na muzičkoj sceni. Ja sam svirao u raznim grupama, Dragi u Beduinima i Siluetama. Posle vojske ulazim u grupu
Džentlmeni, posle godinu dana Dragi napušta siluete i dolazi u Džentlmene, a kako nam se smučilo da pevamo tuđe pesme Dragi, ja i bubnjar odlučujemo da napustimo Džentlmene i oformimo grupu koja će svirati svoje pesme. I od 29. novembra 1970. i prvog nastupa u zemunskoj sinagogi kreće YU grupa.“
Posle deset godina i velikih uspeha, dogodilo se nešto što je grupu izbacilo iz koloseka i vrlo lako moglo da ih ostavi bez ovog jubileja. Te 1981. zapalio im se kombi kojim su išli na turneje, izgoreo im je najveći deo opreme, a Dragi je bio ozbiljno povređen jer mu je u požaru izgorela noga od polovine lista pa do prstiju i nisu svirali šest godina.
„Bio sam van stroja mesec i po dana, tada bubnjar Dragoljub Đuričić dobija ponudu da svira sa grupom Leb i sol. Dragi i ja smo odlučili da prestanemo sa sviranjem i živeli smo od iznajmljivanja opreme. U neku ruku je dobro ispalo jer smo se odmorili od silnih turneja i neurednog života koji
je podrazumevao višemesečno odsustvovanje od kuće. U međuvremenu smo obnovili opremu i okupili smo se ponovo na inicijativu Žike Ivaniševića, poznatog beogradskog galeriste i uticajnog čoveka u svetu umetnosti. Okupljamo se ponovo, i to takoreći u prvobitnom sastavu: Miodrag - Bata Kostić, Velibor - Boka Bogdanović, Dragi i ja. Ulazimo u studio i tako nastaje album ‘Od zlata jabuka‘“. Iako su nam sa strane dobronamerno sugerisali da nemamo više šta da tražimo na muzičkoj sceni, mi smo bili sigurni da to ima smisla i ispostavilo se da smo bili u pravu. Od tog vremena do dana današenjeg sviramo bez prekida.“
Grupa je uveliko nadživela državu čije ime nosi u nazivu, a Žikino sećanje na tu zemlju koju su prešpartali uzduž i popreko, izgleda ovako:
„Jugoslavija je bila rokerska zemlja, a njenim raspadom sve se poremetilo i obrnulo naopako. Ne mogu da kažem da sve ne valja, ali većina onoga što je isplivalo u tom trenutku nije bilo dobro. U prvo vreme kad se Jugoslavija raspadala nisam to mogao da shvatim i bilo mi je krivo, a onda mi je postalo jasno da mnogi ne misle kao ja. Otkrivao sam i da postoje ljudi druge nacije i vere, nisam o tome do tada vodio računa. Mi smo bili Jugosloveni, tako smo se i deklarisali i osećali. Idemo i danas po bivšoj Jugoslaviji, ali mnogo ređe od ostalih grupa. Ne znam ni koliko mlade generacije uopšte znaju šta je YU grupa i koju muziku svira. Možda znaju pesme, znaju za ‘Mornara‘, za
‘Čudnu šumu‘, ‘Leptira‘‚ ali teško da znaju ko to svira i kako ti ljudi izgledaju. Možda je i bolje, da se ne prepadnu kad na bini ugledaju starce. Mada nas znaju preko Bir festa na kome redovno učestvujemo i sviramo skoro svake druge godine.“
I kako je to kad je „banke sedam“, kako im je u jednoj od pesama na poslednjem albumu napisao Bora Đorđević.
„Još malo pa je banke osam. No, to ne može da se spreči, na prirodi je da radi svoje, a na nama da se uz gitaru ne damo. Svaki put kada pričam šta bih voleo, kažem samo da sam zdrav i da imam malu ušteđevinu jer
Još malo pa je banke osam. No, to ne može da se spreči, na prirodi je da radi svoje, a na nama da se uz gitaru ne damo.
„JOŠ NISAM OSETIO UMOR. I DALJE SVIRAM SVAKI DAN, SEDIM ISPRED TELEVIZORA PA UZMEM GITARU, KOMPONUJEM NOVE PESME I IŠČEKUJEM NOVE KONCERTE“ DRAGI JELIĆ
sam u godinama kada ti novac može produžiti zdravlje.“
A na pitanje kako je bilo ovih pola veka, impresivno ili zastrašujuće, i da li su mogli pretpostaviti da će ovoliko trajati, odgovara Dragi Jelić:
“Kada počinjes da se baviš muzikom i shvatiš da je to tvoja misija ne razmisljaš o tome koliko ćeš trajati već šta ćeš ostaviti iza sebe. Sada, gledajući unazad, shvatam da je 50 godina rokenrola i zastrašujuće i impresivno. Zahvalan sam na svakom tonu, svakoj pesmi, svakom koncertu... a bilo ih je na hiljade...
Tajnu dugovečnosti Dragi vidi u ličnom pečatu i bezrezervnoj ljubavi prema muzici: „Verovatno i to da Žika i ja nikada nismo imali potrebu za alkoholom ili drogom. Umesto toga strast smo usmerili ka motorima i svirkama.
Nikada nismo podilazili tržistu mada priznajem da nije bilo lako opstati toliko godina, decenija, pogotovo zadnjih 1020 godina kada je muzika sve ono sto ne treba da bude. A što se tiče činjenice da smo porodična manufaktura mislim da je divno što je život namestio da pored familijarnih odnosa i sviramo zajedno. Žika je najstariji i logično je da je on glavni, mada se i ja dosta toga pitam... Šalu na stranu, mi se sjajno slažemo, razmenjujemo mišljenja, ideje i imamo istu ulogu i istu odgovornost.“
Na pitanje kako vidi budućnost YU grupe i hoće li je stričevi „testamentarno“zaveštati Peri uz obavezu da čuva vatru ili će pustiti da stvari idu svojim tokom, odgovara Dragi:
„Sviraćemo dok nas služe prsti. Upravo se spremamo krajem aprila na turneju po Americi i Kanadi, a zatim nas očekuju i pripreme za veliki jubilarni koncert kojim ćemo proslaviti 50 godina Yu grupe. A za dalje ne znam“.