Teniska pesma jača od zvižduka

Novak Đoković je najbolji teniser na svetu i jedan od najboljih koji su ikada šamarali lopticu na velikoj sceni. Dokazao je to ponovo, iz godine u godinu pobeđuje velike rivale, iskusne tenisere, nove nade... Svakoga ko mu se nađe na putu. A pogotovo u Melburnu, na Australijan openu, koji je postao njegova teniska kuća. Osmi put je podigao pehar prvog grend slema u sezoni, ponovo mu se poklonila „Rod Lejver arena“, a i sam Lejver iz svečane lože. Đoković je opet pokazao ko je i koliko znači teniskom svetu. Šampion kakvog ova igra nikada nije imala. U finalu, protiv Tima, Novak je bio poražen, ali samo na momente. Svoje greške, nesportsko navijanje i odluke iz sudijske stolice koje mu nisu godile uspeo je da iskoristi kao motivaciju i publici koja to, opet na momente, nije zaslužila priredi ugođaj za pamćenje.

A i da je izgubio, nacija mu ne bi zamerila zbog sata provedenih uz TV prenose iz Australije tokom protekle dve nedelje, kao što ni on Srbiju nije zaboravio u momentima kada je slavio osvajanje Australijan opena, povratak na prvo mesto ATP liste i nove zarađene milione. U „Rod Lejver areni“viorila se trobojka sa natpisom „Srbija je večna dok su joj deca verna“i svežim autogramom Đokovića, čula se harmonika i igralo kolo. Đoković je trijumf posvetio naciji koja nikada ne odustaje od njega. I pored sporadičnih zvižduka onih koji srpskom asu u Melburnu nisu mogli da oproste fenomenalne udarce, reakcije i poteze, kao i obično, Đoković nije hteo da se zamera i ostavlja loš utisak. Gde god na svetu igra, svestan je da predstavlja sebe, porodicu i državu iz koje dolazi - u svakom momentu to ima na umu i zbog toga je veliki. Nije želeo da se zamera, ali ni da svoje srce pošalje tribinama kako to često radi nakon velikih pobeda. Zašto? Znaju oni koji su tamo sedeli. Jasno je da Novaku ne zvižde oni koji u njemu vide sebe, obični ljudi koji vredno i svakodnevno rade na sebi.

Jasno je da Novaku ne zvižde oni koji u njemu vide sebe, obični ljudi koji vredno i svakodnevno rade na sebi