Snežana Trišić

Napravili smo zakone koji su dali legitimnost svakovrsnim zločinima, kapital je urušio postulate pravde i demokratije kaže poznata pozorišna rediteljka. 7atjana Nježić

NA SCENI NARODNOG POZORIŠTA u Beogradu sutra je premijera predstave „Kaligula“Albera Kamija u njenoj režiji sa izuzetnim glumcem Igorom Đorđevićem u naslovnoj ulozi.

Pominjemo na početku razgovora da je u središtu komada autoritarni vođa i sve što iz toga proizilazi, ali da se u tome ne iscrpljuje, zatim da nije reč o istorijskoj drami, iako je Kaligula istorijska ličnost, već da je Kami kroz njega i njegovog vreme pisao o svom vremenu otvarajući i svojevrsnu metafizičku dimenziju. Pisao ga je u vreme Drugog svetskog rata kada se suštinski, kao provalija, otvorilo pitanje šta sve znači ili može značiti – biti čovek, kao i dilema koju je otvorila činjenica da je smrt posatala industrijska kategorija ....

No, u priči o ovoj predstavi, i ne samo u toj, Snežana Trišić veli da izbegava velike reči...

Ģta je bio vaš osnovni, inicijalni mo tiv da radite ેKaligulu“$lbera Ka mija?

- Sva pitanja i težnje koje Kaligula postavlja jesu ona koje stavljam pred sebe svakodnevno, ali i dalje nemam odgovor na njih. Pre svega, zašto i kako živimo i šta je razlog izdržavanja takvog života bilo da smo “Kaligule”, pesnici ili patriciji. U toj filozofskoj drami uzbudila me je snažna poetična destrukcija okvira i normi na kojima je sazdano savremeno društvo, ali i onih najintimnijih poriva u čoveku. Postoji nešto sumanuto u Kamijevom “Kaliguli”, zastrašujuće i facinantno, meni je to uzbudljivo, taj poetski mrak i komični ponor istine apsurda. Uz sve to dogodilo se da postoji izuzetna i savršena podela za tako čudesnu i kompleksnu ulogu, kao i uslovi da se to realizuje.

Da li ste intervenisali, nešto menja li kada je reč o vremenu i prostoru odvijanja radnje?

- Događanje u drami počinje u prvim mesecima vladavine trećeg rimskog cara, zvanog Kaligule, odmah nakon smrti njegove sestre Druzile, pa sve do njegove smrti kada su ga ubili zaverenici. Drama obuhvata vremenski period od početka do kraja njegove vladavine od 37. do 41. god. n.e. U realizaciji predstave osvrnula sam se na tri epohe koje se međusobno prelamaju. Period rimskog carstva, pre svega doba vladavine Gaja Julija Cezara

Germanikusa – Kaligule, tj. istorijsko vreme događanja u drami. Drama je napisana 1944. godina, ali s obzirom na to da se veliki deo opusa i filozovskog pravca kome je pripadao Alber Kami formirao između dva svetska rata i tokom drugog svetskog rata i da je sam Kami dramu “Kaligula” pisao 14 godina, neizostavan je uticaj ovog perioda na tematski okvir predstave. A zatim vreme u kome predstava nastaje, tj. savremeno društvo. U postavci predstave zanimala me je komunikacija i korelacija ovih epoha.

I?

- Ova filozofska drama zahtevala je od mene i mojih saradnika da formiramo određeni prostorno-vremenski metafizički korpus u kome su asocijativno kodifikovane tekovine navedenih epoha stvarajući tako Kaligulin svet. Onog poznatog i nekog novog Kaligule. Drama je veoma savremena tako da nije bilo potrebe da pravimo neke značajne intervencije, a prostorno-vremenske asocijacije će biti jasne.

9elika literatura i jeste velika zato što je uvek aktuelna, no u čemu se, po vašem uverenju, osećanju ogle da aktuelnost ovog komada danas i ovde ? Koju ste nit dela izvukli u prvi plan?

- Naš Kaligula ispituje i ruši lične i društvene konvencije i obrasce tražeći izlazak iz obesmišljenog sveta u kome su porušene i zloupotrbljene verske, moralne i političke vertikale. On se poigrava poznatim šablonima autokratske vlasti, tiranije, idolopoklonstva diktature i beskompromisno pravi neku vrstu eksperimenta i šou-programa ispitujući položaj pojedinca, grupe i celokupnu strukturu sistema.

U tom Kamijevom delu, moglo bi se reći, da nije samo rimski imperator Kaligula u glavnoj ulozi, već da je to i logika apsurda. Drama obuhvata i politički prevrat, a to otvara i pita nje pobune. Kad iskoračimo iz pozo rišta u eksplicitnu realnost – da li je može biti?

- Politički prevrat u drami događa se kroz veoma neobičnu, naizgled pasivnu dramsku situaciju. Kaligula priželjkuje i na neki način podstiče pobunu protiv sebe, ispituje granice podaničkog izdržavanja, dok zaverenici pobunu odlažu čeka

jući siguran trenutak. Politički prevrat je na pauzi i to je situacija u kojoj Kami započinje filozofsku debatu. Naša realnost nema poetsku snagu, zaumnost i veličinu Kamijevog dela. Bojim se da je pobuna kategorija koja danas izumire. A u ovakvo ustrojenom svetu, nažalost, najčešće se ispostavlja kao stvar interesa ili posledica manipulacije.

Komad otvara i pitanja ljudske (ne) slobode, (ne)moći umetnosti... Da li je to danas i ovde (više) uopšte bitno?

- Meni jeste bitno i sigurna sam da postoje i drugi kojima je važno, ali mi živimo u društvu urušenog sistema vrednosti, političkog prostituisanja i sveopšteg duhovnog, umetničkog i intelektualnog pada. Ali i umetnička scena je sakata, umiruća, korumpirana, vođena interesima i slično. A to su sve principi društveno-političkog posrnuća koji se zapatio i kod nas. E, to je ozbiljna i zastrašujuća bolest društva i sramni poraz, taj kolektivni umetnički pad koji se desio.

Kaligula u komadu čini grozote i to (se) smatra legitimnim. Ako ih čini on legitimno, zašto ne bi mogli i drugi. A ako može svako...?

- Mi smo pasivni uništitelji ove civilizacije, napravili smo zakone koji su dali legitimnost zločinu, kapital je urušio postulate pravde i demokratije. Apsurdnom logikom Kaligula, između ostalog, i takve principe dovodi u pitanje. Njegove metode su surove, dok su ove „naše“ružičaste. Ali nije razlika samo u boji već u suštini. Kaligula se suprostavlja takvom lažnom i uzaludnom svetu, odriče ga se i spreman je da u tome ode do kraja.

Kog žanra je predstava koju radite?

- Filozofsku dramu približavam tragičnoj farsi, ali ima tu i elemenata groteske, što je već neki lični doživljaj i osećanje stvari. Volim žanrove u pozorištu i smatram ih veoma korisnim elementom, ali još više volim da ih dekonstruišem i da se poigravam s njima unutar predstave. Stilsko-žanrovsko određenje predstave je kreiranje određene i sasvim autentične kodifikacije i to je za mene veoma uzbudljiva umetnička igra i potraga. U toku rada na ovoj predstavi imala sam veliku podršku sjajnih kolega iz autorskog tima i ansambla pa smo provocirali jedni druge i mislim da smo uspeli da iznađemo uzbudljiv umetnički izraz.

A kog nam je žanra realnost? Ko su i kakvi su glavni akteri javne politič ke i društvene sfene?

- To je neki sasvim poseban žanr. Kao neka jalova farsa u pokušaju da bude smešna a to nije, nakon čega ostaje neprijatno osećanje uzaludnosti i srama. Meni je to dosadno i ja bih verovatno izašla na pauzi i ne bih se vratila na drugi čin. Zanimljiviji su mi likovi iz literature i istorije ili neki obični, a veličanstveni ljudi koje srećem u svakodnevnom životu. To su biseri ove epohe.