RANKO PIVLJANIN

MUKE VLADAOCA

KO JE U ČETVRTAK BACIO POGLED NA NASLOVNE STRANE KLJUČNIH REŽIMSKIH TABLOIDA A NIJE POKLONIK VUČIĆA I NJEGOVE POLITIKE MOGAO JE DOĆI U ISKUŠENJE DA INVESTIRA U BOGAT VATROMET KOJIM BI U PREDVEČERJE POSLEDNJE NEDELJE U APRILU PROSLAVIO NJEGOV PAD S VLASTI...

...“Vučić gubi izbore.“„Predsednik zabrinut da će zbog kampanje... mržnje izgubiti izbore.“„Moguće je da SNS izgubi izbore.“„Ruše me ujedinjeni tajkuni Srbije“... vrištalo je sa tih bilborda režima, zbunjujući njihovog prosečnog konzumenta naviknutog da sa tog mesta čita i gleda samo panegirike u slavu čoveka koji ima tapiju na pobedu svake vrste, nepobeđenog i nepobedivog, koji je toliko puta slavodobitno poručio kako ga „ovi“nikad ne mogu pobediti i da će otići kad on to bude hteo.

Otkud onda odjednom taj trenutak slabosti, sumnje i tronutosti i kakva ga je to depresija spopala usred opšte omnipotentnosti i svakovrsnog udarništva kad granice sopstvenih mogućnosti ispituje na razmeđi egzosfere i ostatka svemira? Da nije revnosni Vulin, presrećući okolo dopisničke aktivnosti bivšeg ministra odbrane, ulovio i neke tajne planove društva koji su patentirali čarobnu formulu kojom će Vučiću smrsiti konce na izborima 26. aprila? Da mu neće nož u leđa zabosti probrani opozicionari koje je onako velikodušno častio rasitnjenim cenzusom pa će se, umesto da uživaju u parazitiranju koje će im omogućiti, kao Jude udružiti i poslati ga u opoziciju? Ono, tri odsto Čede, tri odsto Čanka, tri-četiri odsto Šešelja, plus metar i tri odsto Vacića, tričetvrt Šapića, koji procenat Rasima, nije verovati ni Krkobabiću, da ne pričamo o Dačiću, i eto belaja. A iz prikrajka čeka crna tajkunska trojka Mišković-đilasšolak da sladostrasno dokusuri ono što od njega bude preostalo. Mračno i onespokojavajuće, da se čovek sažali i na grudi ga privije kao on onomad Stefanovića dok ovaj nije porastao, osamostalio se i udario na Jovanjicu!

Vučić je u filmu „Vladalac“, rečju, delom i pojavom, gori svedok protiv sebe od opservacija sagovornika

Ništa od svega toga. U teški amok Vučića je bacio dvodelni film koji su pokvareni autori naslovili Makijavelijevim delom „Vladalac“, pa je Vučić odlučio da ga pogleda, računajući kako ne bi bilo loše da i po toj osnovi malo utvrdi gradivo, kad ono, vidi vraga. U kadrovima red „ljutih mrzitelja“, red njega samog kakav je bio i kakav jeste, pa se više ne zna da li je pogibeljnije ono što oni govore o njemu ili ono što on demonstrira sam o sebi. Mrtva trka.

S tim što je Vučić u tom filmu, rečju, delom i pojavom, gori svedok protiv sebe od opservacija sagovornika koje najčešće i nisu ništa više od njihovih subjektivnih doživljaja i konstatacija. Da je, kojim slučajem, glavni junak mogao da režira pomenuto delo, ne sumnjam da bi radije ostavio sve njih, pa makar govorili još grđe i ostrašćenije, a „isekao“bi upravo sebe jer se našao u ulozi autentičnog svedoka i promotera sopstvene nepoželjne prošlosti koju bi da zaboravi, potre i ubedi nas da kao takav nikad nije postojao. I ne bi bila problem ta „nestašna“politička i svaka druga prošlost - svi imamo pravo i na zablude i na greške - da je ona tamo i ostala, prekrivena budalastim parolama i političkim projektima, incidentima, služenjem jednom od najopakijih političkih monstruma koji je zapao ovu zemlju, i da se od nje odlepio na neupitan način, a ne samo prostom političkom preoblakom.

Problem je što je isuviše mnogo od svega toga i dalje ostalo u njemu uprkos idealizovanoj slici koju godinama kreira o sebi kao reformatoru, svetskom čoveku, samopregornom radniku i kapacitetnom državniku s ambicijom da mu ime zabeleži istorija.

S druge strane, ta tri sata neprijatne reminiscencije koju Vučić i njegovi telali nazivaju propagandnom kampanjom mržnje imaju domet života vilinog konjica, naspram činjenice da je predsednik Srbije za tri meseca u centralnom dnevniku samo jedne televizije sa nacionalnom frekfencijom dobio čitavih 20 sati programa. Ostale da ne sabiramo. Dakle, sve da se taj film reprizira iz dana u dan, on mu politički ne može naškoditi niti parirati njegovoj propagandnoj mašineriji. On ga je samo trenutno iznervirao i stavio ga u poziciju one novokomponovane skorojevićke koja se dokopala boljeg života i vile u ekskluzivnom delu grada i sada ne želi da je iko podseća na seosku avliju iz koje je potekla. Ako joj nešto natukneš na tu temu, hoće i glavu da razbije skupocenom vazom. Otkud onda ona tabloidna kuknjava o mogućem gubitku izbora? Jeftini propagandni manevar, viđen toliko puta, kada se neupitni pobednik premetne u ulogu snishodljive žrtve a ovaj put mu je za tu transformaciju poslužio upravo pomenuti film koji je zamenio sve one silne atentate i zavere kojima smo bombardovani nebrojeno puta sa strana tih istih novina. Istovremeno, time se šalje suptilna poruka njegovom biračkom telu kako nema opuštanja i uljuljkivanja i da koliko god bili jaki, mrski neprijatelj ne spava već vreba zgodnu priliku i trenutak naše nepažnje. Ko veli, kad su mogli da snime ovakav mrziteljski film, možete misliti na šta su još spremni. Vladalac je to. ■