Kad su žene od klenine abušimice pekle lezibabu
Oskudno se od davnina bitisalo na divljoj i surovoj Murtenici. Nikad, tu u planinskoj zabiti, nije bilo bujera koji bi se možda i smilovali na ubožjake, navikle da preživljavaju od velije ječmenice, guke kačamaka i kuvanih bubljivaca.
Željno su se čekala jutra kad su žene od klenine zbrkane sa brašnom pekle lezibabu, abušimice da nahrane gladnu čeljad. I dalje se ovde, na južnim obodima Zlatibora prema Novoj Varoši, teško živi. Ali, ako ništa drugo, svako ima za veliju parče hleba i niko nije željan bubljivaca - krompira. Samo što je sveta mnogo manje nego nekad kad su ubožjaci - siromasi zavidno oslovljavali bogataše bujerima, kad se kašika zvala guka, a abušimice značilo - na brzinu. Manje je i stoke, zato sve ređe i poteče klenina, prvo mleko koje se pomuze kada se krava oteli, od koga se pravila lezibaba, pita bez kora koja se pekla kao koh.
Februarsko sunce otopilo je sneg po šumama Murtenice. A nekad se govorilo da je spala kitina. Nastavili li vreme da prkosi godišnjem dobu ubrzo će nići mlada trava. Murteničani su je zvali kalac i željno su je čekali da na njoj u proleće napasaju brave, kako je ustaljeni naziv za sitnu stoku. Novo vreme donelo je svoje, starih reči i njihovih značenja u jeziku današnjice se malo ko seća. Neke od predmeta kojim su se njima zvali sada je i teško pronaći, poput vodnica - polica na kojoj su se držale buce - drveni sudovi zapremine oko 25 litara u kojima je u kuću donošena izvroska voda.
Ljubomir Šuljagić (70), penzionisani profesor književnosti, zaboravu ne da reči koje su bile deo svakodnevnog govora u murteničkim selima. U knjizi „Reči na umoru“, koju je izdala Narodna biblioteka iz Nove Varoši, sabrao je oko dve hiljade arhaizama i objasnio njihovo značanje.
- Ovo je moja deveta knjiga, treća koju sam posvetio rodnom selu, hteo sam da ona bude leksika moga zaseoka u kome ima sedam kuća. Odrastao sam možda u poslednjoj zadružnoj porodici - zajednici u celom ovom kraju, do moje desete godine, kada se otac podelio sa braćom, nas 24 živelo je pod istim krovom. One reči koje su se govorile u našoj kući i u osnovnoj školi u Dobroselici koju sam pohađao, uneo sam u ovu knjigu. Nisam ih kao dete nekad zabeležio pa ih sada prepisao, nego sam knjigu radio po sećanju. Isto kao što je Vuk Stefanović Karadžić načinio „Pjesmaricu“po sećanjima iz Jadra - priča za „Blic“Ljubomir Šuljagić.
Knjigu ne prodaje. Poklanja je prijateljima da bi je čitali i čuvali sećanje na reči koje je vreme pregazilo i koje su donete iz Crne Gore, Brda, Hercegovine, u jeziku naroda koji je otuda naseljavao ove delove Srbije.
Srednju učiteljsku školu zavšio je u Užici i Prijepolju. Diplomirao je jugoslovensku književnost i srpskohvatski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bio je profesor u prijepoljskoj gimnaziji, a poslednjih 15 godina radnog veka proveo je kao direktor ove škole.
Zađikati - arhaistični je sinonim za ojačati. Za kukolj u žitu se govorilo - klačina. Staru, iznemoglu osobu u Murtenici su zvali juturum, a hvalisavca gangrc. Probirljivac za trpezom označavan je kao zloran. Pramenovi kose su nekad bili baroke. Ko je nešto gučio - krio je ili štedeo. Zitinka je bila vrsta marame sivomaslinaste boje. Mali, debeli čovek bio je zbojak.
„Nestalo nam rakije, onaj moj turuče svaki dan“, žalile su se neže na svoje muževe koji su malo po malo otpijali zalihe dobre kapljice. Vantali su oni koji su nekoga zavodili, lagali. Kome se odvezao gatnjik - tome su lako mogle spasti gađe. Zinadija je starinski naziv za neuređenu, hladnu prostoriju. Ko je duisao, taj se snašao ili shvatio. Gruda ili žetica je naziv za mladi sir. Brence je pokretni deo u zvonu koje udara u metal da bi stvarao zvuk. Sve čega se setio Šuljagić je zapisao uz „prevod“na današnji rečnik.
- Bilo je sigurno reči koje su se tada koristile, ali nisam mogao svih da se setim, mnogo vremena je prošlo od mojih dečačkih dana - govori autor „Reči umoru“.
U knjizi ima i arhaizama koji još odolevaju nestanku, razumljivih i mlađem narodu, ali uglavnom po selima. Mnogi znaju da se šilježetom zove jednogodišnje jagnje, bikuljom junica, da je torina mesto na livadi gde se polaže stoci, da je lemez motka koja se stavlja na plast sena, utrina zajedničko imanje na selu.
Grumen soli koji su nosili čobani da mi mamili ovna predvodnika, a da bi za njim išlo celo stado, zvao se grušac. Veliki drveni sudovi u kojima se donosila voda sa izvora u arhaističnom zvanju su buce. Po istom je i perut lustra, maćeha maća, ranoranilac burnjak. Idem da se izmijem, govorili su stari kad su hteli da operu vrat i glavu.
- Jednom sam, pošto sam se vratio s polja gde je bilo mnogo hladno, rekao ćerki da mi je „zašlo za nokte“. Nije shvatila šta sam hteo da kažem. Objasnio sam je da je to sintagma koja se mom rodnom kraju koristi kad ti ruke nazebu i osećaš hladnoću ispod noktiju, i da ta tegoba najbrže prestaje kada ruke staviš u hladnu vodu ili ih protrljaš po kosi - kaže Ljubomir Šuljagić.
Dosta reči odnosi se na predmete koje su ljudi koristili u svakodnenom radu. Šuljagić u knjizi čuva sećanje na bakvicu (deo pribora za otkivanje kose), jermanjak (burgiju kojom se buše rupe za teljige na jarmu), antrešelj (dodatak koji se nabacivao na samar između vreća ili tovara drva), brdilo (deo razboja za tkanje). ■