Bivši drugovi postaju egzekutori

Brionski plenum CK SKJ, 1. jula 1966. godine, bio je politički kraj za Aleksandra Rankovića. Istovremeno, bio je to početak razgradnje dotadašnje Jugoslavije, sa tendencijama i posledicama koje će postati vidljive tek neku deceniju kasnije.

Umontiranoj aferi prisluškivanja odlučujući doprinos imali su hrvatski kadrovi, ali značajnu podršku dali su Slovenci. Kako kaže dr Bojan Dimitrijević, naučni savetnik i zamenik direktora Instituta za savremenu istoriju, i autor knjige „Ranković - drugi čovek” (izdanje „Vukotić media”), slovenački partijski vrh pokazao se kao izuzetno monolitan prema Titu i saveznoj partijskoj i državnoj politici. A zanimljivo je da je upravo Ranković ubedio Tita, posle posete SSSR-U 1956. godine, da Kardelju poštedi „politički“život!

- Kada je Tito zbog nekih stavova želeo da ukloni Edvarda Kardelja, Ranković se nije složio, zbog izuzetne bliskosti s njim, ali i nerazumnosti takve ideje. Potom početkom šezdesetih godina, kada Tito želi da ponovo i definitivno ukloni Kardelja, tada njega brani kompletan partijski vrh SK Slovenije. Slovenački komunisti jedinstveno brane svog najistaknutijeg člana. Možda ne kao ličnost, već kao predstavnika Slovenije, a samim tim i predstavnika nekakvog slovenačkog nacionalnog interesa u Jugoslaviji. Ovo nije bilo moguće u Srbiji, BIH i Crnoj Gori, gde je Tito uvek mogao da mobiliše dovoljan broj partijskih funkcionera da likvidiraju nekog svog dotadašnjeg druga i saborca. Tako je i bilo i u Rankovićevom slučaju. Konačno, kad je pitanje slovenačkih kadrova, u samoj finalizaciji priprema za Brionski plenum, kao inspiratora afere navodnog prisluškivanja uočava se aktivnost Ede Brajnika, podsekretara Saveznog SUP-A, a ranijeg Rankovićevog bliskog saradnika. Vođen je bio ličnom ambicijom da postane savezni sekretar, a što nije postao. Većina savremenika ukazuje na njega kao inspiratora modela afere.

Samokritika je osnov ponašanja dobrog komuniste. Pa i sama tortura na Golom otoku je u sebi sadržavala samokritiku kao osnovnu meru vraćanja na pravi put partije

Da li je krunski dokaz da je Rankovićeva smena montirana politička afera činjenica da komisija koja je istraživala slučaj prisluškivanja nikada nije saslušala Rankovića?! Ili činjenica da nikada nije pronađen nijedan transkript tzv. prisluškivanih razgovora?

- Jedan od paradoksa cele afere navodnog prisluškivanja je da niti jedan dokaz prisluškivanja: nekakva magnetofonska traka ili transkript bilo kog razgovora, niti sličan dokument - presretnuti Titov, Jovankin ili bilo čiji razgovor - nije pronađen. Ostalo je sve na optužbi da su Ranković, a sa njim i pripadnici Udbe, mogli da prisluškuju, ali bez dokaza da su to i zaista činili.

U takvoj realnosti, čini mi se logično da Ranković nije saslušan. Ali su zato više meseci van očiju javnosti i van svake legalne forme saslušavani pripadnici Udbe, koji je trebalo da optuže Rankovića, Svetislava Stefanovića i službu da je prisluškivanje vršeno. Kako ničega nije bilo, ali i kako su svi pohapšeni bili ubeđeni da nisu radili ništa protiv države, ni oni, ni Ranković, svi pritisci su uglavnom propali i na kraju Tito je sve morao da ih abolira.

Iako je, kada je videomaterijal za Plenum, doživeo lakši srčani udar, Rankovićev nastup na Plenumu bio je bled. Praktično se nije suprotstavio, već je priznao određenu dozu vlastite nebudnosti. Kako to tumačite?

- Ranković je verovatno poslednji član Centralnog komiteta koji je dobio plenumski materijal uveče pred plenum 1. jula 1966. na Brionima. U suštini, te noći čitao je svoju optužnicu. Doživeo je potom lakši srčani udar. Sasvim sigurno da je to bio jedan od razloga njegove slabe odbrane. Njegov iskreni prijatelj, državni sekretar za narodnu odbranu general Gošnjak, videvši ga u takvom stanju, savetovao mu je da se ne pojavi na plenumu narednog jutra. Drugi razlog svakako je komunistički mentalitet, u kome je samokritika i prihvatanje kritika svojih drugova osnova ponašanja dobrog komuniste.

Nešto slično se desilo i prilikom osude Đilasa. Čime to objašnjavate?

- Samokritika je osnov ponašanja dobrog komuniste. Pa i sama tortura na Golom otoku je u sebi sadržavala samokritiku kao osnovnu meru vraćanja na pravi put partije. Ja sam u ovoj knjizi iskoristio Đilasovo tumačenje svog ponašanja na plenumu 1954, kada je proteran iz partijskog i državnog vrha. Čini mi se da je on veoma plastično opisao osećaj koji je imao dok su mu bivši partijski drugovi sudili za nešto što nije razumeo kao krivicu, ali je ipak smatrao kao osnov da bude kažnjen. Slično je i sa Rankovićem. On je kao umiren sedativima, pokušavao da govori svojim bivšim drugovima, sada egzekutorima, i da samokritikom i priznavanjem dela optužbi pokaže da je pravoveran komunista. Ne poznajem mentalitet komunista te epohe, ali mislim da je tu negde odgovor na njegovu prilično mlaku i konfuznu odbranu. Možda mu je bilo svejedno i želeo da se čitava farsa što pre završi. Naprotiv, njegov zamenik u poslovima bezbednosti Svetislav Stefanović Ćeća me je fascinirao svojom odlučnom i oštrom odbranom, kojom je i Tita iznervirao, a kritičare i „dobacivače“iz publike iritirao svojim odgovorima odbacujući njihove optužbe koje su izvikivali sa mesta.

Kako je „međunarodna zajednica“videla smenu Rankovića? Rusi u internim dokumentima pominju „američke prste“u ovoj aferi?

- Tito je svojim diplomatskim potezima i posetama obezbedio da na Zapadu nema previše zanimanja za Rankovićev pad. S druge strane, čini se da su Sovjeti najviše pridavali pažnje rezultatima Brionskog plenuma, jer su tokom prethodnih godina imali najviše kontakata sa njim. I Hruščov i Brežnjev, i sovjetski ambasadori u Beogradu imali su samo reči hvale za Rankovića kao svog komunističkog druga i saborca. Stoga je važan zadatak koji je Tito tokom leta 1966. imao da Brežnjeva ubedi u ispravnost svoje odluke da ukloni Rankovića. Ambasador u Moskvi Dobrivoje Vidić je ponovio iskonstruisane optužbe početkom jula 1966, a kada je Brežnjev nešto kasnije došao u Jugoslaviju, Tito se poslužio analogijama iz sovjetskog partijskog života da objasni Rankovićev „krimen“. Sovjeti su stali na stanovište da se neće dalje mešati u slučaj. Ali sačuvani diplomatski

izveštaji govore da oni nisu poverovali u Titova objašnjenja. Bio sam fasciniran kada sam otkrio jednu depešu naše ambasade iz Moskve u kome, prema poljskom „izvoru“, sovjetski partijski vrh ovako procenjuje Rankovićev pad:

„Ranković je predstavljao one snage u Jugoslaviji i SKJ koje su se iskreno zalagale za poboljšanje odnosa sa Sovjetskim Savezom i drugim socijalističkim zemljama. Nije tačno da se Rankovićeva grupa borila za vlast protiv Tita, već se samo opirala reformističkim tendencijama u rukovodstvu. Zahvaljujući principijelnom stavu Rankovića i drugih jugoslovenskih drugova, u Jugoslaviji i u njenim odnosima sa drugim partijama stvari su išle uglavnom dobro. Ali pobornicima reformističke struje u SKJ pošlo je za rukom da isfabrikuju optužbu o Rankovićevoj tobožnjoj borbi za vlast protiv Tita, čime su na ličnoj liniji pridobili Tita. U svemu tome što se sada događa u Jugoslaviji osećaju se prsti Amerikanaca i to, pored ostalog, potvrđuje pravac političke reforme u Jugoslaviji nakon Brionskog plenuma, koja vodi sve više likvidaciji partije kao rukovodećeg faktora u zemlji sa svim nepoznanicama i opasnim posledicama koje iz toga mogu proisteći.“