SRDAN GOLUBOVIĆ

Mi smo razorena zemlja Živimo u čudnom društvu u kome vlada otomanska korupcija i britanska birokratija, kaže Srdan Golubović, čiji film „Otac“sinoć na jubilarnom, 70. Berlinalu, u programu „Panorama“, imao svetsku premijeru.

Film „Otac“zasnovan je na istinitom događaju: to je priča o obespravljenom čoveku koji peške prelazi stotine kilometara kako bi vratio decu koju su mu oduzeli zbog siromaštva. Sa Golubovićem smo razgovarali uoči njegovog odlaska. Na početku pominjemo da su i njegovi prethodni filmovi prikazivani i pobuđivali velike pohvale na berlinskoj kinematografskoj smotri.

- Ovo je moj treći film na Berlinalu. Važan je kontinuitet prisustva na jednom od najvećih svetskih festivala a, lično, za mene je to i vrsta potvrde da to što radimo moji saradnici i ja ima nekog smisla. Uzbuđen sam, drago mi je... - kaže Srdan.

Imate li neka očekivanja?

- Očekujem da što više ljudi vidi film, i da mu se možda otvore neka vrata. Ovogodišnje Berlinale će biti zanimljivo ne samo zato što je jubilarno, već i zato što je novi selektor Karlo Katrijan u svim programima usmerio pažnju na autorski film.

Ovdašnja publika će premijerno film videti na otvaranju Festa, a sa kojim osećajem ste vi sagledali svoj film nakon što ste ga završili?

- Dosta teško završavam film i stavljam tačku. U ovom trenutku, uglavnom, imam samo osećanje da je to neki umetnički, društveni stav koji sam hteo da iskažem i prenesem. Ono što me od početka fasciniralo je ta priča o čoveku koji nije neko ko se bori protiv sistema, niti lamentira o slobodi i pravdi, nego se nošen dubokom unutrašnjom potrebom da preživi, bori za svoju decu i porodicu. Pritiskaju ga sa svih strana prepreke, problemi, ali nošen tim unutrašnjim porivom i osećanjem pravičnosti on bira ispravan put.

Savremeni Sizif?

- Nikola u filmu jeste Sizif ovog vremena, ali ono što je meni bitno i zanimljivo, u realnosti se najčešće polazi od činjenice da današnji čovek ne može da se hvata ukoštac sa sistemom jer je sistem toliko razvio svoje mehanizme da je nemoguće prebroditi ga. Međutim kad neko ima unutrašnju fokusiranost koja podrazumeva iskrenost, istinitost, on na neki, teško objašnjiv, način može da prođe kroz taj sistem. Ne da pokušava da ga prevari, nego da se direktno probije kroz njega.

PONEKAD, KAD SE LJUDI TRGNU IZ TE OBAMRLOSTI I POKUŠAJU DA U SEBI PROBUDE EMPATIJU I LJUDSKOST, ISPOSTAVI SE DA SU TI INSTINKTI ZAKRŽLJALI

Ovo je zemlja u kojoj je prelepo i predivno ono čega se mi nismo dohvatili. Razorena zemlja je naša stvarnost

Govorite o iskrenosti, osećanju pravde. Nisu li to osobine koje u današnjem vrednosnom mejnstrimu svrstavaju ljude u luzere? Nije li danas jedini legitimni motiv lukrativnost, korist?

- Zbog toga sam se opredelio da se bavim čovekom koji je apsolutni gubitnik. On je izgubio sve - posao, potom apsolutno pravo i mogućnost da učestvuje u društvenom životu, na kraju i decu. A današnje vreme je više i jače nego bilo koje drugo podelilo ljude na gubitnike i dobitnike, sa stanovišta materijalnog aspekta. To kreće još iz vrtića. Deca se uče da su predodređeni za dobitnike ako su im roditelji bogati, i obrnuto. Svet je postao crno-beli. Prijatelj mi je rekao da mu je šestogodišnji sin došao i rekao - tata ja ne želim da budem gubitnik. U vreme kada sam ja odrastao to da li je neko popularan u društvu je zavisilo od toga kakav je drug, da li je duhovit, da li je dobar đak, da li dobro igra fudbal. A danas ako si dobitnik, tj. u slučaju dece ako su

roditelji bogati, to ti automatski daje pravo da one koji to nemaju nipodaštavaš.

To rezultura?

- Prazninom, nekvalitetnim životom... Da ne nabrajam, ogromna je cena. Mi smo kao društvo za kratko vreme prošli genezu od Jugoslavije u kojoj si se za sopstvenu poziciju ipak najviše borio svojim kvalitetima i u kojoj društvene razlike nisu ni izbliza bile tolike - u YU je najveća razlika između najviše i najniže plate bila 1 prema 7, a danas ko zna, jedan prema par hiljada - do društva u kome je lopovluk legitiman a moral bezvredan.

I vaš junak Nikola na filmu tokom svog puta prolazi kraj razrušenih fabrika, raspalih zgrada, kraj prelepih predela...

- Ovo je zemlja u kojoj je prelepo i predivno ono čega se

mi nismo dohvatili. Razorena zemlja jeste naša stvarnost. Zaista nisam želeo da predstavim ovu sredinu lošije nego što ona jeste. E sad, to se neće svideti onima koji nam govore da je naša stvarnost mnogo lepša nego što je mi vidimo našim očima. Ali, ovo je jedna duboko razorena zemlja u kojoj je čovek ponižen a život obezvređen. Na primer: ko brine o čoveku iz bilo kog grada iz unutrašnjosti kome gazda nije isplatio plate ko zna koliko? Kad sam pisao scenario, u to vreme se desila strašna tragedija koja me je jako pogodila. Govorim o radniku iz „Goše“, ako se ne varam, koga su jednog dana izbacili iz prevoza jer nije imao za kartu, i on otišao u fabriku i obesio se. Bio je bolestan, nije imao za lekove, išao je uredno na posao iako ga ne plaćaju, a kap koja je prelila čašu bila je to dodatno poniženje. Tu čovek zanemi.

Nećemo otvarati pitanje da li je Nikola uspeo da vrati decu ili ne, ali njegovi susreti sa lokalnim i ne samo lokalnim moćnicima zaista obeshrabruju...

- Mi živimo u društvu u kome vlada otomanska korupcija i britanska birokratija. Kad se te dve stvari spoje, to je strašno i neizdrživo. Lično mislim da nisu ljudi loši. Ima loših, ima dobrih ima onih koji su zbunjeni vremenom. Veći problem je površnost. Ona je najčešće podjednako strašna i opasna kao i loša namera. Živeći u svemu ovome dugo ljudi su oguglali i ušli u potpunu apatiju. I ponekad kad se trgnu iz te obamrlosti i pokušaju da u sebi probude empatiju i ljudskost, ispostavi se da su ti instinkti zakržljali, te bivaju površni i ne mogu da dosegnu nešto što je stav, čin, delovanje. ■