MIRJANA KARANOVIĆ NAGRADA DOBRIČIN PRSTEN ZA ŽIVOTNO DELO

Prijatno veče 19. februara. Sala “Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta ispunjena do poslednjeg mesta. Pred kraj izvođenja predstave „Mamu mu jebem ko je prvi počeo” u salu ulaze brojni predstavnici medija. A kada su se glumci nakon izvođenja poklonili publici praćeni gromkim aplauzom, na scenu je izašao Voja Brajović i kao predsednik Udruženja dramskih umetnika Srbije pozdravio prisutne, najavio uručenje priznanja, dao kratak osvrt na istorijat nagrade i zanimljivu priču o prstenu...

U posebnoj atmosferi, punoj dostojanstva, neposrednosti i srdačnosti, glumci Jasna Đuričić i Miki Manojlović, kao raniji laureati prestižne nagrade, predali su Mirjani Karanović Dobričin prsten i Povelju, rad Geroslava Zarića.

„JA SAM NA MAMU”

Potom, u kostimu iz pomenute predstave, Mirjana Karanović se obratila prisutnima:

- Sada se već 40 godina bavim glumom. Kad sam bila mala, želela sam da budem u nečemu posebna. Htela sam u nečemu da budem dobra. Ovako fizički sam na mog tatu, ali zapravo nekako iznutra sam kao moja mama. Ona je živela na selu i nije mnogo napredovala u životu ali dosta puta je rekla ja mogu da budem bolja. Onda smo i ona i ja išle zajedno u školu, učile... Htela je da bude bolja. I ja sam htela da budem bolja. Morala sam da nađem nešto što bi mi pomoglo da budem bolja. I, gluma je to što je mene čitavog života zapravo držalo. Danas mogu da kažem da znam da sam zahvaljujući glumi postala bolja osoba. I nije samo gluma, tu su i svi ti likovi koje sam odigrala koji su me nečemu naučili, koji

Morala sam da nađem nešto što bi mi pomoglo da budem bolja. I, gluma je to što je mene čitavog života zapravo držalo

su me nagnali da se zamislim, a onda i svi ti ljudi sa kojima sam radila, igrala, svi moji partneri, reditelji, koji su stalno zapravo testirali tu moju ljudskost, naterali me da preispitujem sebe. Svi mi imamo i tamu i svetlost. Nije lako boriti se s tim.

Napomenula je potom da ima dosta anegdota u njenom životu.

- Evo, tu je Voja Brajović. On je jedan od partnera koji su me u životu nešto veoma važno naučili. On i ja smo igrali u predstavi “Mrešćenje šarana” Zvezdara teatra. Bila sam mlada glumica, predstava izuzetno popularna, mnogo smo je igrali... I jednom je bilo, ni sama ne znam, sedmi put uzastopce, tako da sam bila vrlo umorna. A on i ja smo imali jednu scenu u kojoj sedimo jedno naspram drugog za stolom, gledamo se. To je scena u kojoj se lik koji igram zaljubljuje u lik koji igra Voja. Bila sam užasno umorna i sećam se kako sam pomislila daj da to odradim... mislim ne vidi me niko, samo Voja. I, prošla je predstava a on dođe kod mene i kaže: Zašto me nisi gledala? Kažem: Šta ti je, šta pričaš, gledala sam te... A on je rekao: Ti mene nisi gledala i ja nisam mogao da igram, bio sam izgubljen zato što nisam ništa osetio od tebe. Mene je to tako mlatnulo po glavi. Zaklela sam se da nikada svome partneru neću uskratiti ono što je važno, ono što je istina. To je nešto za šta se borim na sceni, da dam i vama. Da budem istinita. Hvala