GORČIN STOJANOVIĆ

AUTORITARNI FUDBAL

TO KAKO EL ČOLO VODI ATLETIKO, TO I NIJE FUDBAL: VIŠE JE REČ O IZRAZITOM PRIMERU AUTORITARNOSTI, O FUDBALU KOJI VIŠE NIJE „TOTALAN”, NEGO „TOTALITARAN”, O SMRTI IGRE KAO SMRTI SLOBODE. SIMEONE BEŠE GRUB I PRLJAV IGRAČ, VIŠE AMORALAN NEGO NEMORALAN, BESKRUPOLOZAN, „S NOŽEM U ZUBIMA”.

...No, beše i pravi defanzivac sa sredine, lucidan, precizan, tehnički jak. Igrao je, dakako, u pogrešnim klubovima, baš onima čije se navijače, ponekad i s pravom, vezuje uz autoritarne ideje: Atletiku i Laciju, a nije se zapatio u Interu, recimo.

Ne bi bilo razloga spominjati navijače nekog kluba u vezi s odabranim načinom igre – osim na razini simpatije ili antipatije – da se trener ne ponaša više kao vođa navijača, animator publike, MC i dirigent mase, nego kao posvećeni stručnjak čiji je cilj da igra bude pobednički uzbudljiva. Simeone je baš to: ne strogi pragmatik kapelovskog tipa, ne, dakle, birokrata igre, nego njen ubica. On kao da se igri ne raduje: komponujući svoj tim od tričetvrt darovitih pojedinaca, onih koji naprosto nisu materijal ni za druga dva španska kluba – kao što to, nažalost, potvrđuje Grizmanov slučaj u Barseloni – a ni za bolje i dalje od, uzmimo, Čelsija, Simeone te momke dodatno mediokritetizuje i podređuje viziji igre koja nije dosadna samo zato što je, suštinski, incidentna, više terorizam, nego rat, više pretnja nasiljem nego katenačo, više perverzno raskomadavanje, dekonstrukcija svake lepote, cinična potreba da se zatre svaki pokušaj nadigravanja. Ukratko: odvratna stvar.

Za Simeonea je, dakle, fudbal neprestana bitka protiv Orfeja. Potonji je pevao toliko lepo da je i Sizif seo na svoj kamen da predahne i da ga čuje, a posle slavnog zajeba s Euridikom, rakomadale su ga Menade zato što ih uopšte nije zarezivao. Raskomadati igru poput Orfeja, to je cilj. I to El Čolo čini. Fudbal ga kažnjava do izvesne mere: dva izgubljena finala i gomile poraza u velikim utakmicama. No, već deceniju se njegov objektivan, ali nasilan uspeh računa u izvesno postignuće. A gde to? Pa u krugovima autoritarno orijentisanih, onih koji se dive moći, a strahuju od svake slobode. Jer, jebiga, sloboda je viši oblik odgovornosti.

Nije za svakoga.

Simeonov, dakle, Atletiko jest paradigma svake autoritarnosti. Poluvojna-poluteroristička formacija, ustrojena kolektivnim užitkom discipline i grubosti, njegov Atletiko je vlažni san radikalnih mediokrteta iz mediokritetskih (fudbalskih) sredina. Svesni da u predelima vrhunskog umeća i očaravajuće lepote nemaju šta tražiti, razumevajući da je po njih bolje da se povinuju jednoj suštinski etički neispravnoj filozofiji igre, mediokriteti se priklanjaju ovakvim vizijama: lakše je predati suverenitet vlastite ličnosti u ruke autoritarnog trenera-vlastodršca, nego biti primoran da u svakom času vršiš svoju slobodu, da je braniš, da je preispituješ, da se vajkaš nad svojim greškama, da sumnjaš. U auritarnom fudbalskom – dakle: ljudskom – poretku stvari, lako se funkcioniše: počiniš grešku, pa ti ona bude oproštena ili je okaješ pod kaznom, savest ostaje netaknuta, razrešnica dolazi spolja, sumnja se ukida kao nedelotvorna, emocija je samo borbena, eros je militarizovan, ego upregnut i prenapregnut, volja zamenjuje želju, postignuće je važnije od žudnje, smrt je bolja od ljubavi. Orfejska lepota ima biti raskomadana, jer lepota je subverzivna, s njom se valja rvati, ona uvek teži da bude samoj sebi svrha, kao sloboda, kao apsolut, kao ljubav. Jebo ljubav, kaže Simeone, daj da ih prebijemo do pobede.

MI KOJIMA SE TAKAV FUDBAL GADI KAZAĆEMO KAKO TO I NIJE FUDBAL, NEGO UDRUŽENI ZLOČINAČKI PODUHVAT SRAČUNAT NA UKIDANJE MOGUĆNOSTI IGRE

I tako je odigrao protiv Liverpula. Oni koji to vole, smatraju da je reč o taktičkoj disciplini. Mi kojima se takav fudbal gadi, kazaćemo kako to i nije fudbal, nego udruženi zločinački poduhvat sračunat na ukidanje mogućnosti igre. U Međunarodnom tribunalu za zločine protiv fudbalske čovečnosti već su izdeljali prvu klupu. Na taj stolac ima sesti Simeone. Optužba je jasna: krivi ga se za strateško planiranje, podsticanje i provođenje konačnog rešenja zatiranja svakog duha u delatnosti zvanoj fudbal.

Tako na koncu biva s autoritarnim tipovima. Uvek budu osuđeni, stvarno ili simbolički. Slobodu se može jedno vreme šutirati. Ali ne zauvek.