KUPAM SE U LONCU, NEMAMO NI VODU NI STRUJU
Od svega za šta ga je siromaštvo u detinjstvu uskratilo, desetogodišnji Aleksandar Milić iz sela Drežnik kod Užica najviše pati što nema kupatilo.
Ni to što mu je kuća bez struje i vode, što gazi po podovima bez podloge, što uči pod svetlom voštanice, što mu kroz sobu šibaju vetrovi, što nema čime i s kim da se igra... Ni poljski WC, ništa za njega nije toliki problem koliki je kupanje u loncu.
Lako bi i to podneo da onaj stari lonac, u koji mora da čučne da bi se oprao, nije truo, pa rđa na kojoj stoji grebe noge dečaku. U istoj posudi u kojoj se Aleksandar kupa, njegova majka, obolela od reumatskog artritisa, pere veš.
- Pre neki dan, dok je prala moju odeću, ruke su joj pobelele i ukočile se u hladnoj vodi - priča dečak.
Ako išta valja u domu Milića, u selu Drežnik kod Užica, jeste to što u njemu tročlana porodica živi u ljubavi i slozi, i što je kuća mala pa se lako zagreje. Aleksandar i njegovi roditelji Snežana i Bogosav žive u teskobnih 35 kvadrata u kojima je skoro sve staro, propalo i pokvareno, u kojima se sve raspada.
- Iznad svega bih voleo da imam kupatilo, da se kupam kao i sva druga deca, da ne čučim više u onom loncu. Tata kaže da je nemoguće da u staroj kući napravimo kupatilo, i da ću ga imati onog dana kada završimo novu kuću. Samo ne zna da mi kaže kada ćemo to dočekati. A i od kog novca da je završimo i opremimo jer su i mama i tata nezaposleni - kao veliki se jada Aleksandar.
Milići preživljavaju nadničeći. Bogosav jedva dočeka kada ga neko iz Drežnika ili okolnih sela pozove da radi, ne libi se nijednog posla, bilo da kopa kanale ili čisti tuđe štale. Pitanje je do kada će i to moći jer ga izdaje vid. Snežana ide u nadnicu kad joj zdravlje dozvoli. Korisnici su jednokratne novčane pomoći, od Centra za socijalni rad u Užicu s vremena na vreme dobiju po 3.000 dinara, a od Crvenog krsta paket namirnica. Imaju deset ari malina koje uglavnom bere Aleksandar, jer mu u sezoni berbe roditelji težak dinar zarađuju na tuđim imanjima. Njihova zemlja je posna, nije za poljoprivredu.
- Struju nemamo sedam godina, isključena nam je zbog dugova. Uz pomoć grada Užica i Centra za socijalni rad dug je nedavno namiren, ali nedostaje nam novac za priključak. Nabavili smo agregat da s vremena na vreme razbijemo mrak u kući. Vodu imamo na česmi u dvorištu, ali ne u kući. Nemoguće ju je uvesti - pričaju Milići.
Tik uz staru kuću, izgrađenu sredinom pedesetih, Aleksandrov deda i otac su ozidali novu kuću još 1983. Pre 20 godina Bogosav ju je stavio pod krov i tu stao.
- Sanjam da se uselim u novu kuću. Prvo bih zavrljačio u smeće onaj prokleti lonac i uleteo u kupatilo, da se okupam ko čovek u pravoj kadi. Vodom iz bojlera, ne onom koju mama greje na šporetu. Pa ću onda da upalim svetlo i pod njim natenane napišem domaći zadatak. I sad ponekad učim pod svetlom sijalice, ali pod žurbom jer agregat mnogo troši pa moramo da ga isključimo. Onda obaveze za školu završavam pod žiškom sveće - otkriva nam svoje snove dečak iz okoline Užica.
Od stoke Milići imaju samo jednu svinju. I ona će ubrzo pod nož jer porodica
mora da se prehrani. Opet, životinje traže brigu, a ko će da ih gleda kad Bogosav ode u nadnicu, Aleksandar u školu, a Snežani bolest ne dozvoljava da ih namiruje.
Pre neku noć je dečaku bilo hladno u starom krevetu kad truli prozor nije mogao da zaustavi vetar koji je fijukao Drežnikom. Ujutru mu se nije mililo da se umije studenom vodom u dvorištu. Pre nego što je otišao u nadnicu, otac je morao da odledi smrznutu česmu. Stara kuća u kojoj Aleksandar živi nema fasadu, njene odaje štiti samo omalterisana cigla. Podovi kuće su go beton prekriven prastarim tepisima. Zidovi su ispucali i popravke im nema. Ormari u Aleksandrovom sobičku su krivi i razvaljeni. Na policama dečakove igračke, ali sve odavno polomljene i neispravne.
- Nisam gladan, nikada, mada bih voleo kada bi roditelji mogli da mi kupe malo više slatkiša. Imam da se obučem i obujem, nekad zahvaljujući mami i tati koji mi kupe novo, nekad rođacima koji mi poklone nešto što je njima omanjalo. Ne trpim ja, trpe moji tata i mama. Ne sećam se kada su se oni ponovili. Zato od njih ne mogu da tražim da mi kupe kompjuter, radni sto, nove patike, nameštaj, igračke, tepih, krevet, sve ono što moji drugari imaju - zrelo razmišlja desetogodišnjak.
Loptu je probušio. Dečja gitara na kojoj je voleo da svira je polomljena. Bicikl mu je pokvaren. Uvek mu zafali školskog pribora. Hvali se Aleksandar polovnim telefonom koji mu je poklonio komšija da se, kad autobusom stigne do dva kilometra udaljene škole, javi roditeljima. Sa drugom decom se druži samo u školi jer u zaseoku u kom živi nema njegovih vršnjaka.
- Nemam pravo da se žalim. Moja majka je imala mnogo teže detinjstvo od mene. Nju i njenih šestoro braće i sestara je njihova majka ostavila. Mama je odrasla u domu za nezbrinutu decu. Imala je struju i vodu, nikad joj nije bilo hladno, ali nije imala maminu i tatinu ljubav kao ja - kaže Aleksandar.
Sanjam da se uselim u novu kuću. Prvo bih zavrljačio u smeće onaj prokleti lonac i uleteo u kupatilo, da se okupam ko čovek u pravoj kadi, kaže Aleksandar