Umetnici! Sve se to kolje u...
Udruženi zločinački poduhvat sveobuhvatnog činjenja i nečinjenja na zatiranju srpske kulture, nastavlja se. Ima tome već nekoliko desetleća, još otkako se, ne samo ovom plačevnom dolinom, po prašini svakodnevice prevrće i vuče govnovalj ideje o tome da je “sve kultura” i da se između nizina proste zanatske veštine i vrhunaca rabokorenog umetničkog dara može izbrisati granica, kako administracije ove/one zemlje nastoje na tome da se u njihovom duhovnom računovodstvu stavka “umetnost” – jer o tome je ovde reč – svede na nivo daleko iza decimalne zapete.
Još od onog idiotskog zakona “o kulturi” – a zašto, onda, nemamo i neki “zakon o prirodi” ili “zakon o civilizaciji”? – što su ga, onomad, recitovali u onoj sali u kojoj ima svega osim kulture, a za čije se stolice tako predano grabe ovdašnja udruženja građana zvana partije i pokreti, ozvaničen je taj državni zločin oličen u ideji o umetnosti kao o cvetku u reveru lokalnog lepotana sa igranke u domu kulture: kad se ples završi, a lola obavi šta je imao u grmlju pored parkirališta, zgaženi cvetić ostaće kao jedino svedočanstvo.
I sad, kad u zemlji ionako suspendovane demokratije i narušenih ljudskih prava, valja uspostaviti neki oblik normalnosti posle više sile zvane pandemija, ništa logičnije nego da rashodna stavka “kultura” bude ukinuta. Šta će to nama? Evo, rade pijace, kafane, bogomolje i skupštine, a i onaj tviter i terase po krovovima, kud ćeš bolji društveni život. To je važno, burazeru, a ne dekoracije: imamo mi gde da se lepo i otvoreno mrzimo, šta će nam umetnost – to bi nešto da sublimira, to bi nešto da kritikuje, to bi nešto da hrani dušu. Kakva sublimacija, nećemo valjda naše najgore nagone da uzdižemo i poetizujemo, kad možemo da ih ogoljeno, javno i s radošću prikazujemo kao normalnost! Kakva kritika – samo čista mržnja, jer ako imaš primedbu, neprijatelj si! Kakva “prehrana duše” – samo u se, na se i poda se, ima ko će da se brine za dušu, evo, sad će muzika da počne, ajd’ ožeži, kume, i prigni čelo da ti zalepim banknotu, može i pred zastavom na pola koplja, radost, žalost, sve je to isto!
Ništa, bato, umetnost, samo kreativna industrija.
Ako štogod ostane u šlajpiku.
Evo, rade pijace, kafane, bogomolje i skupštine, a i onaj tviter i terase po krovovima, kud ćeš bolji društveni život