STALNO RAZMIŠLJAM O LUKI, KOLIKO GA NISAM VIDELA
“Da imam jedno dete i da kažu da je veći talenat, pitanje je da li bih se složila da prođem sve kroz šta sam prošla jer ipak je teško”.
Utrećoj epizodi serijala „Majke šampioni”, koji se prikazuje na TV “Arena sport”, emotivnu ispovest ispričala je Svetlana Jović, majka Luke Jovića, fudbalera Real Madrida i reprezentacije Srbije.
Luka Jović je rođen 23. decembra 1997. u Bijeljini u Republici Srpskoj. Od nemirnog dečaka niko nije očekivao da stigne do Real Madrida.
- Svaka majka se seća dana kada je rodila svoje dete. Naravno da je to najpreči dan u životu svake majke i ja se sećam Lukinog rođenja kao da je to juče bilo, a bilo je bogami već pre 22 godine. Želje su mi se ispunile jer sam imala ćerku, pa se rodio dečak. U to vreme je već moglo da se zna kojeg će pola biti dete, ali ja nisam želela da znam dok se nije rodio - počela je priču za emisiju „Majke šampioni” Svetlana Jović.
Objasnila je kako je njen mezimac dobio ime.
- Kod nas u kraju postoji tradicija da deca nose ime po dedi ili babi, pa je tako Luka dobio ime po svom dedi. Kada je počeo da trenira, najvažnija sporedna stvar u životu, za Luku je postala glavna. Nije ga interesovalo ništa osim fudbala.
- Nije voleo da uči, nije voleo knjigu, mada je bio jako bistar i mogao je. Sabiranje i oduzimanje je naučio gledajući utakmice. Gleda meč i kaže 45. minut je u toku, ima još 45 minuta do kraja. On je to tako lagano rešavao. Uvek je bio vrlo dobar đak, ali nije nikada voleo da uči. I onda kada ja smatram da treba prvo da uradi domaći, kažem mu da ne može da ide na igralište. Ali on se onda snađe, uđe u kuću i pozove oca, pa mu kaže: „Meni mama ne da na igralište, da li mogu ja da dođem?“. Otac ne znajući da on treba prvo nešto da uradi za školu, kaže mu da dođe. I onda on izađe na ulicu i viče: „Mama, ja idem, tata mi je dozvolio!“. Osim Luke, Svetlana i Milan Jović imaju još jedno dete, ćerku Milijanu. Ona se u detinjstvu izborila sa leukemijom, ali
Drugačije je biti sa svojim detetom sa 12 godina, a drugačije kada on bude imao 40 godina. Nadam se da ćemo više biti zajedno kad završi karijeru
Nije voleo da uči, nije voleo knjigu i da ide u školu, mada je bio jako bistar i mogao je. Sabiranje i oduzimanje je naučio gledajući utakmice
njena bolest uticala je na sve članove porodice.
- Ta njena borba i to koliko je ona bila jaka u svemu tome i kako je ona podnosila sve to šta joj se dešavalo, sve nas je očvrslo. Mi smo bili odrasli ljudi koji su sazreli, ali ona je sazrela ranije, Luka je sticajem okolnosti sazreo ranije. Morao je da sazri sa pet godina i da se suoči sa nekim stvarima s kojima deca ne bi trebalo da se suočavaju uopšte. Život je to, dešava se sve i svašta. Dok se ne desi nekome u okolini, mi ne znamo ni šta se dešava. Ja nisam bila ni znala da deca mogu da obole od tako nečega. A onda se desi.
Dok je Svetlana sa Milijanom
morala da bude u bolnici zbog opake bolesti, Luka je bio kod kuće.
- Ostao je sa dedom i babom koja je isto bila bolesna u tom periodu, sa tatom koji je morao da dolazi kod nas, a morao je i babu da vozi doktoru. I Luki se život okrenuo za 180 stepeni u tom trenutku. Zbog toga mislim da je ceo taj period na njega delovao kao neka motivacija jer je on negde znao da je ona jako bolesna. Nije on u tim godinama mogao tačno da zna šta je, ali je znao da je u bolnici danima, da ne dolazi kući, da je izgubila kosu, pa je kroz to očvrsnuo mnogo pre nego što bi bilo da je situacija bila drugačija.
Majka je sa setom u glasu govorila o tome kako je izgledao period posle Lukinog odlaska u Beograd.
- Naravno da smo se čuli svaki dan i da smo pričali, ali nisam nikada pomislila da će nešto da mu se desi. Ja sam pomislila: „On je otišao tamo da igra fudbal, ako uspe, uspe, a ako ne, bože moj, to je moje dete”. Nebitno je šta će da se desi, bilo mi je bitno da on ima našu podršku i da ostvari želje i ciljeve. Ako je želeo da igra fudbal, da dođe do Crvene zvezde, da ide još dalje, mi smo bili tu da mu pomognemo da se ta želja ostvari. E, sada, ako se ne ostvari, bože moj! Pokušao je! Nisam želela da on nekad kaže: „Možda bi mi bilo bolje u životu da su me roditelji pustili tada”. Prosto neka sve ide svojim tokom. A nešto da sam razmišljala sada... Nisam. Naravno, uvek sam mu pričala da vodi računa o sebi i da se čuva.
Zastala je tu, pa je sa osmehom nastavila:
- Da imam jedno dete i da kažu da je veći talenat od Luke, pitanje je da li bih se složila da prođem sve kroz šta sam prošla jer ipak je teško.
Bilo je teško mami da prihvati da je daleko od sina.
- Ostala sam ga željna jer je on mnogo mali otišao od kuće. Sve se svodilo na to da dođete vikendom da ga vidite, pa ne mogu da dođem svaki vikend, i nisam provodila dovoljno vremena sa njim da mu kažem sve što hoću. Prosto, samo da ga se nagledam. Tu je ostao žal u mojoj duši zato što sam ga ostala željna.
Za kraj...
- Ponekad razmišljam o njemu, pa shvatim koliko ga dugo nisam videla, koliko sam ga se poželela, koliko mi nedostaje, pa onda počnem da plačem. Vreme brzo prolazi, ali kad pomislim da budem kod njega, i odem kući, pa ja dok stignem do kuće ja ga se poželim. Uvek je bio poseban, voleo da se smeje, kada se on smeje, svi se smeju, kad on plače, svi mogu da plaču. Drugačije je biti sa svojim detetom sa 12 godina, a drugačije kada on bude imao 32 ili 40 godina. Nadam se, kada bude završio karijeru da ćemo mnogo više vremena provoditi zajedno. To što sam propustila, to se ne može nadoknaditi. Samo da on bude živ, zdrav i srećan.