MISLIMA U SRBIJI

Ingeborg Stin-hansen Crni hleb

Trebalo bi da čujete Dimitrovića kako peva” rekao je dr H. Jedan asistent nam je prišao: „Dimitrović možda nije spreman da peva”, reče on, „jutros je pao i slomio kuk”. Dimitrović je ležao sa svojim bledim licem okrenut zidu. Doktor je podigao teško vuneno ćebe i pokazao slomljen kuk, jedan vrlo ružan prelom. Bilo je pitanje da li će ikada imati normalnu funkciju toga kuka?

Doktor ga je pozvao srpskim jezikom. Dimitrović je jedno vreme gledao sumnjičavo. A onda je počeo da peva, prvo tiho i slabo, pa onda sve jače i jače i uskoro je pun i čist bariton ispunio veliku salu. Pred nama je ležao srpski seljak koji je pre tri sata slomio kuk i možda će postati bogalj za ceo život i pevao. Ležao je na svom sklupčanom madracu sa tvrdim jastukom pod glavom i pod njim je imao ono što je zakon dozvoljavao svakom srpskom vojniku: jedan crni hleb. Njagovo lice se kupalo u bolovima; ali on je pevao jednu srpsku ljubavnu pesmu – koja je zvučala skoro kao psalm – pesma o vojniku koji se rastaje od svoje drage.

I tako je bilo u čitavoj sali. Svi pacijenti su ležali na tvrdim madracima od slame, sa samo tankim ćebetom preko sebe. Njihova lica su sijala od ponosa kada je doktor pričao njihove istorije, i pod svakim jastukom su ležali ostaci komada crnog hleba. Taj hleb je kod mnogih stranih lekara i sestara izazivao brigu zbog higijene u bolnici. No, hleb je bio neprikosnoveno vlasništvo svakog srpskog vojnika, koje mu je dala država i on je sam odlučivao o njemu protiv svih higijenskih pravila. Mogao je da ga drži ispod jastuka, da ga pojede ili da ga menja za cigarete ili neki drugi luksuz; ali oni nisu dopuštali da im taj luksuz bude na bilo koji način oduzet.

Svi u bolnici nisu bili tako srećni da imaju krevet, pa su ležali na podu na slami; da, i na mnogim mestima nije bilo slame pa su pacijenti ležali na podu u svojoj odeći umotani u jedno ćebe. No, ja nikada nisam čula od tih mnogih koje sam posetila da se bilo koji bolestan srpski vojnik žalio.