ĐORĐE KADIJEVIĆ
Umro sam odavno i sad mučno trajem posle sebe
Preživeo sam ratove, bombardovanja, bio u životnoj opasnosti, šikaniran, ali ovako nešto što kao korona mistično pada sa neba nisam doživeo, kaže Đorđe Kadijević.
Kad nesrećni ljudski rod spopadne zlo, ono obično ne prolazi. Zato ne mislim da će se ovo sa virusom korona tako lako završiti. Ovaj virus će da se pritaji, i stalno bude tu, kao grip, ili sifilis, ili čak kuga i guba, koje ni danas nisu iskorenjene - ovim zloslutnim rečima započinje razgovor za „Blic“proslavljeni filmski i televizijski reditelj, scenarista, istoričar umetnosti i likovni kritičar Đorđe Kadijević. Vrsnog intelektualca i umetnika, posle svega što je za svojih 87 godina života preturio preko glave, gotovo dva meseca karantina naterala su da, kako kaže, u starosti promeni pogled na svet.
- U svom dugom životu doživeo sam nekoliko katastrofalnih situacija - preživeo sam Drugi svetski rat, bio toliko puta u životnoj opasnosti, preturio preko glave bombardovanje 6. aprila, pa savezničko, pa NATO bombardovanje... Živeo sam u vreme Aušvica, Hirošime, ali ovako nešto nisam doživeo. Nešto što pada sa neba, i dolazi na gotovo mističan način. Doživeo sam da se u ovim godinama osećam maltene infantilno, jer ne mogu da razumem da je ovako nešto uopšte moguće. Znali smo pre ko je kriv, ko je zločinac, a ko žrtva. A za ovo čudo nema naziva. I sve ovo me je potpuno poljuljalo u mnogim ubeđenjima. Imao sam ne samo fizičke tegobe, kao i svi mi stariji koji smo trpeli zbog blokade kretanja, već i duševne i intelektualne. Osećam se pustošno, strašno. Ovo je jad! Gore nego strahota, jer ona prođe, a kad vas jad spopadne, ostaje trajno.
Zabravljeni u četiri zida, kako ste se snalazili sve ovo vreme?
- Moja profesija me je dovela u vezu sa velikim brojem ljudi. Biti javna ličnost, reditelj, umetnički kritičar, profesor, znači imati svoje studente, publiku, ljude koje ste na neki način zadužili. - E, oni će vam se naći u nevolji. I onda ćete videti ko su pravi prijatelji. A njih je sada bilo toliko, da nisam mogao da se odbranim. Tu nisam bio ugrožen. Ali jesam bio ugrožen duhovno.
Poljuljana vam je vera?
- Ovo je nesreća čiju veličinu još nismo uspeli da sagledamo. Ako je ovo naša sudbina, onda svi imamo razloge za sujeverje. Ako je to Božja volja, onda ima razloga za tzv. intelektualni ateizam. Papa u Rimu moli Gospoda da nas oslobodi epidemije, ali nije pitao zašto ju je uopšte poslao na nas... Pa samo Sikstinska kapela u Vatikanu ili Mocartov „Rekvijem“dovoljni su da kao ljudski rod nemamo ni kijavicu, a kamoli ovakvu bolest. Čini mi se da sam sad izgubio veru, ako sam je ikada i imao...
Osuđeni na sedenje u kući, da li ste i vi, kao i većina, ispunjavali vreme gledajući televiziju, filmove, serije... i ima li tu šta da se vidi?
- Nažalost, danas je malo filmova koje vredi gledati. Ali zato sam budno pratio vesti, više iz radoznalosti nego iz lične pobude ili straha. Ne osećam strah, već indignaciju, i zato želim da budem obavešten. Znate, snimam filmove još od šezdesetih godina prošlog veka i uvek sam pisanje svojih literarnih dela prekidao zbog filmova. E, pošto sad nemam priliku da snimam, vratio sam se svojim rukopisima i dovršavam ih. Već sam objavio dve knjige, i obe su predstavljene na Sajmu knjiga. Upravo završavam treću, koja već ima izdavača i koji me, uprkos ovoj epidemiji, stalno požuruje kako bi knjiga stigla za sledeći sajam. Eto to sam radio u izolaciji - sedeo za kompjuterom i pisao, a filmove i serije izbegavao.
Iako ih ne gledate, kako vam se kao nagrađivanom TV autoru, čija serija „Vuk Karadžić“i danas slovi za najbolju napravljenu na ovim prostorima, čini hiperprodukcija TV serija?
- S jedne strane je to opravdano, jer se televizije trude da u ovom trenutku sveopšte skučenosti gledaocima omoguće putem te čarobne kutije nekakav prozor u svet. Ali problem je u tome što je većina produkcije ispod umetničkog nivoa. Mislim da je i televizija u nekakvoj depresiji. A u zlatno doba, kada sam radio seriju o Vuku, jugoslovenska televizija je bila na vrhuncu. Bila je to televizija jedne ozbiljne evropske države. A kada je nestala Jugoslavija, presuđeno je i televiziji. Nestala je televizija, a nestali su i naši životi ....
Isticali ste često da su vaša dela nastajala kao revolt spram stvarnosti. I dalje ne prihvatate realnost u ovom periodu koji nazivate istorijskom digresijom?
Gubitak ćerke i žene označio je početak samoće, koja je nepodnošljiva. Niko ne može zameniti ono što je za mene bilo važnije od života. Ovo je simulacija života u stvarnosti
- Ne, jer ono što se događa nije realnost. Realnost je integrativna kategorija. Koliko god da je bilo teškoća, ratova, gladovanja, zamislite koliko je bilo lepo biti rođen i ponosito živeti na početku 20. veka, kada su se stvarale vrednosti, kada se govorilo o ujedinjenju, o stvarima koje su bile produktivne, imale pozitivan predznak. I onda, dočekate kraj tog veka kada se sve to ruši... Govorim iz srca - ja sam Jugosloven, i biću do svog poslednjeg trenutka. U doba integrativnih procesa u Evropi, ovde se desila dezintegracija iz iracionalnih razloga. Umesto da smo čuvali ono što smo imali i odavno bili ugledna zemlja u evropskoj zajednici, sve smo srušili. I stalno imamo inverziju, vraćamo se unazad. Iako nisam nikad bio poklonik Lenjina, on je govorio: „Korak napred, dva koraka nazad.“E, to se odnosi na nas. Nikako da sazrimo.
Poslednji film „Napadač“snimili ste 1993, a TV seriju „Poslednja audijencija“2008. Niste od tada radili jer nije bilo motiva, ili ste bili onemogućeni?
- To je veoma ozbiljno pitanje,
koje se tiče opštedruštvenog problema. Još je Slobodan Jovanović pisao da srpski narod nije izgradio svoj kulturni obrazac. Ja sam jedini umetnik i reditelj kod nas koji je dobio Gran pri Evrope u Rimu 1988. za seriju o Vuku, najveće moguće priznanje. Pobedim u žestokoj konkurenciji i umesto da Gran pri zadržim za sebe, ja ga predam tadašnjem direktoru TV Beograda. A kao nagradu za nagradu, dobio sam osam godina apstinencije! Eto, uspeo sam da postignem suprotan efekat, i to ne prvi put u životu. Umesto da dobijem mogućnost da radim dalje, ja bivam posmatran podozrivo. Zašto sam morao da apstiniram, zašto nisam mogao da napravim seriju o Svetom Savi, koja je bila pripremana? E, baš ne može ono što ti hoćeš - sa tom rečenicom sam se sretao nebrojeno puta...
A ta serija, o kojoj je Umberto Eko napisao esej, došla vam je iznebuha...
- Jeste, ali kada sam dobio tu neočekivanu priliku, niko nije verovao da ću ja to uopšte moći da uradim. Znate, ja sam nedavno dobio, povodom Dana državnosti, Sretenjski orden, iz Vučićevih ruku, u prisustvu članova Vlade Srbije i naše intelektualne elite. Sad su se setili da priznaju vrednost onoga što sam radio celoga života... A ja ni tada, kao uostalom ni sada, nisam bio favorit. Naprotiv, ja sam tada bio spoljni saradnik Televizije, nisam bio u radnom odnosu. Nisam primao platu, već sam živeo od ugovora do ugovora, od posla do posla... A hteo da radim samo ono što volim i nisam mogao da podnesem da mi neko naređuje šta da radim. To je imalo svoju cenu - a to je najbolje znala moja pokojna supruga, koja je uvek bila stub porodice. Kada Đorđe Kadijević nije mogao da radi kao reditelj, živeli smo od njene plate.
Pominjete često lične tragedije - gubitak ćerke Jelene i supruge Danice. Kada umre neko ko vam je draži od života, kakav je to onda život?
- Spadam u onu kategoriju koja se na romantičan način naziva nesrećnom. Počelo je sa gubitkom oca koji je nestao za vreme rata, pa proganjanjem od strane novih komunističkih vlasti koje nisu trpele emigraciju kraljevskih oficira, pošto je moj otac otišao u Nemačku, oženio se nekom Švabicom... Koliko me je to bolelo! A kakvu je tek
strahotu prošla moja majka! Iako profesor jugoslovenske književnosti i srpskog jezika, nije mogla da se bavi svojim poslom, već je prala sudove u kafani „Mornar“u Nušićevoj. Izbacili su nas iz našeg stana i strpali u jedan koji smo delili sa još dve porodice, a nas četvoro - baka, majka, sestra i ja, imali smo pravo samo na jednu sobu... Šikaniran i žigosan od početka, dočekao sam i instrukcije opštinskih komiteta da se deci izdajnika i neprijatelja nove Jugoslavije onemogući školovanje. A ne samo da sam diplomirao i došao u priliku da se bavim javnim poslom, već sam istu tu zemlju, koja je takva bila prema meni i mojoj porodici, predstavljao kao pobednik na jednom evropskom festivalu. Nije to kraj nesreće... Moja ćerka je umrla od šećerne bolesti u 24. godini, a šest godina kasnije još strašnija bolest napala je moju ženu. Gubitak ćerke i žene označio je početak samoće, koja je nepodnošljiva. Moj sin se u međuvremenu oženio, odselio, osnovao svoju porodicu, i on, naravno, brine o meni. Ponosan sam na njega, on je moj kolega, profesor univerziteta, doktor nauka, šef katedre. Ali, ja sam umro zajedno sa mojom ćerkom i ženom. Već dvadesetak godina sebe ne računam u žive. Ne mogu biti srećan, niti se bilo čemu iskreno radovati. Niko ne može zameniti ono što je za mene bilo važnije od života. Ovo je simulacija života u stvarnosti, i ja na jedan mučan način trajem posle sebe.
Zadatak umetnosti, kako ste jednom rekli, jeste da život učini podnošljivijim. Koliko ona u ovim trenucima pomaže?
- Mnogo, a smatram da oni koji stvaraju umetnička dela liče na Boga, jer ni iz čega prave nešto, i to ispunjava osećanjem radosti kakvo ne poznaju ljudi koji nisu umetnici. Dubinsku identifikaciju sa svetom, vremenom, univerzumom osećaju samo ljudi kadri za stvaranje, a oni su malobrojni i izabrani. Bavljenje umetnošću je jedini posao dostojan čoveka. Cenim nauku, državnički posao, poštujem zanate, ali umetnost izdvajam zato što se ona ne može naučiti. Treba da budete rođeni da biste bili umetnik. Nisam počeo da se bavim umetnošću iz ambicije, niti da postignem neku popularnost, već zato što sam se osetio izabranim. To je bio jedini svet u kome sam mogao da postojim, zbog toga sam žrtvovao sve i nikada se nisam pokajao.
Bavljenje umetnošću je jedini posao dostojan čoveka. Cenim nauku, državnički posao, poštujem zanate, ali umetnost izdvajam zato što se ona ne može naučiti. Treba da budete rođeni da biste bili umetnik
Kada sam radio seriju o Vuku, jugoslovenska televizija je bila na vrhuncu. Bila je to televizija jedne ozbiljne evropske države. A kada je nestala Jugoslavija, presuđeno je i televiziji