GORČIN STOJANOVIĆ

ŠTA TATA ZNA?

DOBILI SMO UTAKMICU, ALI NISMO POBEDILI, TO JE TATA ZNAO. NE ZATO ŠTO SU NEMCI NEPOBEDIVI - MADA JESU - VEĆ STOGA ŠTO MI NISMO POBEDNICI

SUBJEKTIVNA POVEST FUDBALA (6)

Tata je nešto znao, što ću ja naučiti vremenom, a ovo će biti prva lekcija: s Nemcima se može igrati, ali se Nemci ne mogu pobediti. Tata je to znao, iako je znao da smo dobili utakmicu protiv Nemačke u Čileu, četiri godine pre mog rođenja a otad je minulo još osam pride, na poslednjem svetskom prvenstvu pre ovog Veltmajsteršafta na kome smo učestvovali. Dobili smo utakmicu, ali nismo pobedili, to je tata znao. Ne zato što su Nemci nepobedivi – mada jesu – nego stoga što mi nismo pobednici.

I tako je Paul Brajtner, najneošišaniji Nemac svih vremena, za koga su rekli da je levičar, a pošto mi živimo u komunističkoj zemlji, to znači da je naš, šutnuo loptu izdaleka, onako kako će je šutnuti šesnaest godina kasnije, u Italiji, na San Siru, Lotar Mateus, i dati gol posle kojeg mi nećemo biti prvaci sveta. Jer, igramo očajno. Iz nekog razloga, u kombinovanom timu Crvene zvezde i Hajduka, za kog igraju dvojica iz Želje i jedan ili dvojica iz Veleža, da se Vlasi ne sete, ćudljivom voljom Čiče Miljanića, nema Blekija Bogićevića, ali ima Mužinića, samo na mestu na kome ne zna šta bi, baš kao što ni Šurjak ne zna šta bi sa sobom i loptom, baš kao što, kako vreme odmiče, nikom više ništa nije jasno, osim da golman i levo krilo nose „pume“, a ostali „adidas“.

Na dan utakmice u Diseldorfu, prestonom gradu nemačke mode, mestu gde je Hugo Bos skrojio uniformu SS-A, vlažni san dama sa i bez korbača, u kojoj svaki picopevac izgleda kao opaki frajer, doživotni predsednik SFRJ pustio je fudbalere da ga pričekaju, ne dugo, tek dva sata, pošto je odlučio da prvi put javno poseti Zapadnu Nemačku, Saveznu republiku, i sretne se sa Helmutom Šmitom, jer je Vili Brant odustao od politike. Ništa logičnije od toga: ako je on tukao Švabe pre trideset godina, zašto to ne bi učinili i momci u belim gaćama i crvenim štucnama. Ipak će ih biti jedanaest na jedanaest, nije Diseldorf Kadinjača, Kozara, Neretva, Sutjeska, Drvar, da ih bude – o, zar se i to može! – deset na jednoga.

Međutim, bilo ih je taman toliko. Kod nas je igrao jedan igrač, poneki, ponekad, a njih beše jedanaest. Jedanaest

na jednoga i nešto nejači okolo, to nije ravnopravno. Posle su znalci tvrdili da je Tito uzeo bespovratni kredit od sedamsto miliona. To su oni isti koji znaju da Nil Armstrong nije kročio u mesečevu prašinu, da je zemlja ravna ploča, da je Elvis živ i radi na pumpi u Nebraski, da je Tito Rus. I sve ostalo. Samo je Enver Marić, golman iz Mostara, mislio da smo igrali očajno, da je atmosfera bila trula, da nikom nije jasno šta će da radi Mužinić, a što nema Blekija, da se radi o petnaest hiljada maraka po glavi igrača i da Šurjak nije centarfor. Marić zna jer je Marić Gerdu Mileru, koji je dao za Bundesrepublik Dojčland šest golova više nego što je utakmica za tu reprezentaciju odigrao, odbranio penal. I to na Dan pobede, godinu dana i mali kusur pre ove utakmice, prvi i jedini put kad je SFRJ tukla SRNJ na njenom terenu. To nije uspelo ni Titu – on je Nemce tukao na domaćem terenu. Samo, tad je selektor bio Vujadin Boškov, naš sastav bio je drugačiji, a nemački je bio isti. Ko je Gerd Miler? Onaj što je dao četrnaest golova na dva svetska prvenstva? Ma ne. To je onaj što mu je Marić odbranio penal. I dobio utakmicu. Ali nije pobedio.

Tito je, dakle, prodao utakmicu za sedam stotina miliona nemačkih maraka, to znaju u svim kafanama, samo Marić misli drugačije. Kakav majstor, pomislio je mladi estradno-fudbalski menadžer iz Makedonije, Velibor Džarevski, zvani Džare! Učiću od najboljeg.

A Miler je Mariću, deset minuta pred kraj, dao gol u Diseldorfu, kao što je tata i znao da će se desiti. Tata je, onomad, pre „čuda u Bernu“, pre prve nemačke titule, na ono poljanče gde je sad „Pionir“, tamo u Profesorskoj koloniji, izneo možda i prvi kožni fudbal viđen na toj livadi, koji je dobio kao uspešan mali maturant Druge muške. Tog dana je igrao sa „velikima“, a ne s klincima i krpenjačom. U protivničkom timu igrao je jedan što već tada trenira u Zvezdi.

Samo voli da dođe ovde, da pika. Šta taj može s loptom, ne može niko.

Ime mu je Dragoslav. A zovu ga Šeki. Igraće šezdeset druge protiv Nemaca u Čileu.

Tata zna fudbal, o tome se radi.