KORONA SE NE MOŽE POREDITI NI SA ČIM ŠTO SAM DOŽIVEO U KARIJERI

Njegove precizne prognoze pomno smo pratili tokom borbe sa Covid-19, bio je član Kriznog štaba za suzbijanje epidemije. Kada je dobio poziv iz Predsedništva Republike Srbije da dođe na sastanak povodom predstojeće borbe sa virusom, nije se dvoumio. Krenuo je sutradan i na umu imao samo jedno - da svojim iskustvom pomogne narodu da se izbori sa nevidljivim neprijateljem.

Epidemiolog prof. dr Branislav Tiodorović u intervjuu za “Blic” kaže da je sada situacija pod kontolom, ali napominje da ne treba zaboraviti da je virus još uvek tu. Na društvenim mrežama o članovima Kriznog štaba vodile su se različite polemike, a za njega kao penzionera često se provlačilo pitanje zašto on kao penzioner može slobodno da se kreće, a ostali ne, iako je samo radio svoj posao. Putovao je na relaciji Beograd-niš, sa suprugom je odlazio u nabavku kad i ostali penzioneri od 4 do 7 ujutru... Danas, kada je epidemija pod kontolom, kada su brojke optimistične, i povrh toga što ima višegodišnje iskustvo sa raznim epidemijama, ovu sa Covid-19 ne može da uporedi ni sa jednom koju je doživeo u svojoj višedecenijskoj karijeri.

Kada ste dobili poziv, i ko vas je pozvao da se produžite Kriznom štabu?

- Ne znam ko me je predložio, ali sam 26. februara dobio poziv iz kabineta predsednika. Krizni štab je formiran 11. marta. Mada sam ja i ranije imao razgovore sa Institutom za javno zdravlje, već sam davao izjave medijima o značaju predstojeće epidemije i bolesti koja se pojavila. Na tom prvom sastanku bile su sve moje kolege koje su u Štabu, kao i državni vrh. Mi smo prva zemlja koja je formirala Krizni stab zbog korona infekcije. To je činjenica.

O čemu ste razmišljali, da li ste znali kolika opasnost vreba?

- Informacije koje su dolazile iz Kine bile su dosta značajne, ali i uznemirujuće i za javnost i za Evropu. Bili smo svesni da nam virus dolazi. Normalno, sve što je od čoveka geografski daleko, on na to posmatra baš tako, “daleko je to”. Mada bilo je jasno da će se brzo preseliti do Evrope, do naših granica. Epidemije se brzo šire, mi još i studente učimo da se prenose preko najbržeg saobraćajnog sredstva, dakle avionom. Odatle je i prva pažnja bila usmerena na aerodrome. Mi smo bili među poslednje četiri zemlje u regionu gde je zabeležen slučaj virusa. Prvo je Slovenija, pa Hrvatska, posle nas Makedonija. Držali smo se dobro, a onda je krenulo.

Sa kojim epidemijom možete uporediti borbu sa Covid-19?

- Sa ovom epidemijom se nijedna ne može uporediti. Sećam se pandemije gripa 2009/10. kada smo imali veliki broj obolelih i umrlih, ali manji je to bio broj od ovog. Sećam se epidemije morbila u Preševu 1988. godine, kada smo vrlo brzo za 15 dana završili jednu epidemiju koja je bila jaka. Ali ovako nešto ne možemo porediti ni sa čim, ovo je nešto što je bilo snažno i trebalo je izdržati i boriti se.

Koliko dnevno ste radili od početka vanrednog stanja? Putovali ste često iz Niša za Beograd, pa

u nabavku sam išao noću, kad i svi penzioneri, pričao sam s njima i video da su vrlo disciplinovani

zatim u okolna mesta i gradove. Kako je izgledao vaš radni dan?

- Bilo je naporno, putovanje manje-više, ali imati potpuni uvid u celu situaciju, stići na svako mesto, to je bilo teško i psihički i fizički. Spavao sam četiri sata dnevno, uvek sam bio u pokretu.

Da li ste se plašili, da li ste razmišljali i vodili računa o svom zdravlju?

- Više sam brinuo o mojoj porodici, ako se ja krećem i komuniciram, onda mogu ugroziti i suprugu i sve njih na neki način. Ukazano mi je poverenje, imao sam dužnost i odgovornost prema narodu, ljudski životi su bili u pitanju, ako su me pozvali znači da im je potrebno i moje mišljenje i moje iskustvo. Štitio sam se najbolje što sam mogao i radio svoj posao.

Vaša supruga je takođe penzioner, da li se ona pridržavala mera?

- Ona je sve poštovala, rigorozno. Išli smo u kupovinu