Naša je realnost sazdana od laži i manipulacija
Zanimljivo je maštati šta bi i kako bi Raka danas radio (jedna od vežbi koje zadajem svojim studentima je istraživanje postojanja zadatog lika iz drame u potpuno novim, izmaštanim okolnostima). Čuo sam da je, ovih dana, u Kikindi jedan čovek 16 puta uhvaćen i kažnjen zbog kršenja zabrane kretanja. Mislim da bi Raka iz Barande nadmašio taj rekord - kaže popularni glumac Radoslav Milenković.
Osvajao je i osvaja i publiku i kritiku sa malih i velikih ekrana. Sa pozorišne scene takođe.
Glumac, reditelj, profesor…
Još otkako je u mladim danima osnivao Teatar MM u Zagrebu (sa Sretenom Mokrovićem), slovi za čoveka koji se ne libi da javno kaže šta misli. Naprotiv! Naročito u društvenom, političkom smislu. Danas takođe.
Pozamašan je broj njegovih uloga, režija, angažmana… Uvek različit u jednome je isti; uvek daje sve od sebe.
Nije moguće u jednom intervju dotaći se svega, no na preskokce…
Kada sam vas pozvala za intervju, upra vo ste završavali onlajn čas, rad sa stu dentima. 3ominjete li im svoje proieso re, Branka 3lešu kod koga ste završili glumu i Dejana Mijača kod koga ste di plomirali režiju? Čemu učite svoje stu dente osim tajnama dramske umetno sti?
- Imao sam sreće da sam glumu, a zatim i režiju, studirao kod Pleše i Mijača, najznačajnijih umetnika i pedagoga pozorišta, koji su, svojim radom i svojim ulogama, odnosno režijama, kao i predanim pedagoškim radom, postavili najviše kriterijume u oblastima u kojima su obeležili naše pozorište u drugoj polovinu XX veka. Neminovno je da ih spominjem svojim studentima, čak i onda kada ne izgovaram njihova imena. Biti pedagog na umetničkoj školi, podjednako zahteva posvećenost kojom obučavamo studente u onome što pripada tehnici, zanatu, umeću, glumačkoj veštini koliko i pedagošku svest i iskrenost kada je u reč o etičkim principima bavljenja glumačkom umetnošću i o uzajamnosti kojom svi autori predstave tokom proba i igranja stižu do gledalaca. Posvećenost u razumevanju i odgonetanju ljudske prirode i stanja sveta u kome živimo i stvaramo s jedne strane i vrhunska zanatska spremnost i negovanje svojih ličnih glumačkih alata sa druge strane. Ta dva korpusa moraju da budu objedinjeni u radu glumca. Jer jedno bez drugoga je nedovoljno da bismo razumeli i svojim darom i umećem, svojim telom, svojim ukupnim bićem na sceni izrazili duboku istinu i sve što slutimo i domašujemo u delima najvećih pesnika koji su nam u nasleđe ostavili svoja uzvišena dela.
Kako idu onlajn predavanja? Otkako je korona virus stigao u naše živote i po zorište se preselilo na onlajn. Kakav je vaš utisak o tome?
- Primoranost na onlajn nastavu odredila je i oblasti i vrstu bavljenja našim programom. Gluma je psihofizički fenomen, glumčeva je umetnost jednako telesno koliko i duševno iskustvo, akustička koliko i vizuelna. Pandemija nije onemogućila samo pozorišta da igraju svoje predstave, zatvorila je i škole. Naša specifičnost učinila je da samo delimično možemo da istražujemo i postignuća u učenju su nam u ovakvim okolnostima ograničena samom prirodom umetnosti kojom se bavimo.
Šta nam je ova pandemija donela, šta je odnela, šta nas sada čeka?
- Ne znam odgovore na ta važna pitanja. Nadam se da su strah od bolesti i od smrti u mukama zbog virusa i sažaljenje koje smo makar i nesvesno osećali, potisnuli površnost i olaku brzinu kojom smo svi, iznuđeno ili po sopstvenoj volji, navikli da živimo i radimo. Ove dve reči su osnova Aristotelove definicije tragedije i uslov su za katarzu. Mislim da ćemo u nastupajućim danima i noćima tek otkrivati šta se to duboko u nama desilo, šta se promenilo i jesmo li i kakvo pročišćenje doživeli. A šta nas čeka? Svet neće nestati. Postaće, možda, pojavno malo drugačiji, a ljudska priroda ostaće jednako nedohvatna i tajanstvena kao što je to oduvek bila.
Tokom perioda izolacije ekran je bio i ostao) u jednoj od glavnih uloga u živo tima velike većine ljudi. Na TV ekranu su pak u jednoj od glavnih uloga bile repri ze. A među reprizama publika je izno va rado gledala seriju „Vratiće se rode“u kojoj ste nezaboravno igrali 5atka, 5aku. Ko je on za vas bio kada ste prvi put uzeli scenario u ruke? Šta bi even tualno danas radio?
- Hvala vam na podsećanju na to predivno i za mene važno iskustvo. Najpre je bilo napisano prvih osam epizoda. I već na tom uzorku zadivio me je specifičan mentalni sklop, ljudski uzorak koji taj lik predstavlja u paleti karaktera cele serije. Na ivici verovatnog, a ipak utemeljen u autentičnom modelu jednog od meštana Barande, oblikovan vrsnim scenarističkim umećem, taj lik, prkoseći opštim mestima i stereotipima, bio je za mene istinski izazov i zauvek ću biti zahvalan Goranu Gajiću i Draganu Bjelogrliću što su mi dali tu ulogu. Zanimljivo je maštati šta bi i kako bi Raka danas radio (jedna od vežbi koje zadajem svojim studentima je istraživanje postojanja zadatog lika iz drame u potpuno novim, izmaštanim okolnostima). Čuo sam da je, ovih dana, u Kikindi jedan čovek 16 puta uhvaćen i kažnjen zbog kršenja zabrane kretanja. Mislim da bi Raka iz Barande nadmašio taj rekord.
Među serijama u kojima plenite sa malih ekrana je i „Besa“. Kakav je izazov za vas bio kriminalac Mima koji u ime izve snog Beriše radi sve što radi? A ako se za korak izmaknemo iz serije, sa kojom i kakvom besom smo suočeni u onome što zovemo realnost?
- Volim izazove koje pred mene postavljaju krajnosti. Mima kao esencija zla i nasilja postavio je pred mene složen zadatak da, uprkos užasima od kojih je sazdan, bude ubedljiv u onome što radi u svakoj sceni, da odigram esenciju tog lika u kratkom vremenu koje mi je na raspolaganju u seriji – u malo minuta mnogo je posledica Miminog delovanja na mnoge glavne junake serije. Takva struktura priče i njegove prisutnosti u njoj, nalaže izuzetno preciznu strategiju prilikom određivanja putanju uloge, ekstremnu koncentraciju, bespoštedno i ekstremno isijavanje energije. Hvala Dušanu Lazareviću, reditelju „Bese“, što je poverovao da sam ja glumac koji treba da igra tu ulogu.
U našoj realnosti ne prepoznajem nikakvu besu… U izvornom značenju suština tog obećanja je da počiva na istini, na jednom moralnom ustrojstvu koje samom činu i onome ko tu reč da uspostavlja kao visoki smisao, pa makar samo za
Naši dani su odvratni. Monstruozniji i, bojim se, kobniji po sve nas nego što su to bili Disovi
njega samog. Mi smo u kontekstu naše društvene stvarnosti daleko od toga, naša je realnost sazdana od laži i manipulacija.
Jedna od vaših hvaljenih uloga je u filmu „Smrt čoveka na Balkanu“. Film je prožet duhovitošću, zanimljivo sniman, a nije li mu i naziv indikativan?
- Taj proces šestonedeljnih proba, a onda i osam dana snimanja, što je neuobičajeno kada je u pitanju pravljenje filmova, pamtim kao lep primer uzajamnog inspirisanja i stvaranja od početne faze analize scenarija do glumačke razmene sa ekipom divnih kolega tokom ovog zahtevnog posla.
Dobar je naslov tog filma. Smrt čovečnosti možda bolje definiše humanistički napor i namere svih autora, ali nema tu podzemnu ironiju koju u sebi nosi originalni naslov. Jako je dobar naslov.
Igrate i u novom filmu Srđana Dragojevića. U koji, kakav i čiji svet ćete nas ovoga puta odvesti kroz lik koji igrate?
- U filmu „Nebesa“Srđana Dragojevića izvesne likove priča prati u tri perioda – devedesetih, dvehiljaditih i u bliskoj budućnosti 2026. godine. Moj lik se zove Smrda. Najpre je policajac, potom stražar u zatvoru i na kraju beskućnik. I njemu se, kao i ostalim glavnim junacima dešava čudo i pročišćenje. Za sada toliko mogu da vam kažem. Film je u fazi postprodukcije i nadamo se svi da ćemo u jesen obući svoja premijerna odela za poklon pred publikom.
Popriličan broj režija ste potpisali u Novom Sadu, Beogradu, Mađarskoj, Švedskoj... Ima li mesta za pitanje: izdvajate li neku u bilo kom smislu? Možda Koljadin komad „Murlin Murlo“sa Jasnom Đuričić u SNP Novi Sad, ako se ne varam 1996. godine. Kada ste 2012. radili „Staklenu menažeriju“u Narodnom pozorištu Beograd rekli ste: “Ma šta očekivao od budućnosti, prošlost ne možeš promeniti i naše patnje dolaze zapravo otuda što, ako smo ljudi, živimo jednako i u prošlosti i u tom snu o budućnosti. Možda se i može život urediti, ne obazirući se na prošlost, ali ako je to onda uopšte život, postavlja se pitanje da li smo mi tada uopšte ljudi.” Danas kažete...?
- Svaka od 97 predstava koje sam do sada izrežirao, jedan je celoviti niz, zapravo put kojim sam išao kroz život. Na tom putu za mene lično svaki proces, koji sam prošao baveći se određenom temom i deleći radost rada i najintimnije spoznaje sa glumcima i saradnicima, bio je na svoj način važan. Neke od predstava koje smo napravili bile su, da tako to nazovemo, uspešnije od drugih, ali ja, zapravo, nemam uticaja na to. Kako i zbog čega nekom predstavom stižemo do publike, to, uglavnom, pripada korpusu pozorišnih tajni i misterija, a po nepisanom pravilu, gotovo nikada predumišljaju i ambiciji.
Vaš kvantitetom i kvalitetom bogat opus pozorišnih uloga čine, između ostalog, one u kako se to kaže živim predstavama Zvezdara teatra, „Pasivno pušenje“, „Kumovi“… Šta vam znače te uloge, ti likovi? Nedostaje
li vam scena? Kada će proraditi pozorišta?
- Da dopunim vaše pitanje i naslovima „Lice“u Ateljeu 212, „Put oko sveta za 60 sekundi“u SNP-U u Novom Sadu, „Sirena i Viktorija“Ferzeng teatra, „Striptiz“i „Naši dani“Proces teatra. Sve su one žive i godine im lepo stoje, pa se nadam da ćemo ih uskoro ponovo igrati pred publikom koja je, verujem, jednako kao i mi glumci, željna pozorišne čarolije.
Predstavu „Naši dani“sazdanu od dela Vladislava Petkovića Disa i Radoja Domanovića igrate već skoro 40 godina. Kada je i gde bilo, zasad, poslednje izvođenje i kako je proteklo?
- U nedelju, 17. maja, biće tačno 40 godina od premijere „Naših dana“koje sam kao vojnik JNA premijerno odigrao na zemunskom Festivalu monodrama i pantomime i za nju dobio Zlatnu kolajnu. Planirao sam da taj četrdeseti, okrugli rođendan proslavim igranjem i žurkom za publiku i prijatelje, ali zbog okolnosti pandemije, proslavićemo skromno, u krugu porodice. Do korone, „Naše dane“odigrao sam 1.744. puta - poslednja igranja bila su prvih dana marta na turneji u Banjaluci, Zagrebu i Mariboru i bilo je uzbuljivo i lekovito, kako za mene, tako, verujem, i za gledaoce.
A kakvi su sada naši dani?
- Naši dani su odvratni. Monstruozniji i, bojim se, kobniji po sve nas nego što su to bili Disovi.
Poznati ste i po tome da se ne libite da kažete šta mislite o društvu, politici, aktuelnom trenutku. Uskoro su izbori i kad god su od 2012. na ovamo setim se naše pozorišne poznanice koja je za Borisa Tadića, koji je te godine izgubio, rekla „idem da ga zaokružim, ruka mi se osušila“, a ako se tada tako govorilo - šta sada?
- Eh, poštovana Tanja, tako smo lepo dosad razgovarali… Da parafraziram poznanicu, ne bih ih zaokruživao pa makar mi se ruka osušila. Ne bojkot! Nego odjebojkot!
Kog je žanra sve ovo što nam se dešava?
- Pozorišna struka ne poznaje sličan primer. Ako bih morao da kažem reč koja bi žanrovski pokušala da makar naznači ovu proizvoljnu proizvodnju stvarnosti, rekao bih da je to novi žanr i dešava se, kao i mnogo toga u našem društvu, prvi put u istoriji: zlokobno ruglo. Ovo što mi živimo je zlokobno ruglo.
Možda je ovo trebalo da bude prvo pitanje, no, evo ga na kraju možda i kao naznake nekog novog kruga pitanja i odgovora u sledećoj prilici: U jednoj od kratkih biografija kakve se pišu za pozorišne programe, za sebe ste pribeležili „Ljubin i Đorđev sin, Arsenijev i Natalijin otac“... To je i pre i posle svega ili...?
- To je sve. Svega i svakoga je u mom životu bilo… ali samo je to ono što je moj spokoj, moj početak i moj kraj. Kao kaže Laza Kostić u jednoj pesmi: alfa i omega.