JEDANAEST KNJIGA UZ KOJE SAM ODRASTAO
O Knjizi postoje dva suda. Onaj prvi, koji manje ili više svi uvažavamo, veli da je ona temelj svake religije, ideologije, filozofije, umetnosti, pobune, revolucije, napretka, to jest noseći stub civilizacije. Jer: ”Na početku beše reč”.
Onaj drugi sud govori suprotno. Kaže da je čovek izmislivši pismo sve svoje znanje predao drugom stvorenju na čuvanje. To drugo stvorenje je Knjiga. Otada čovek sve manje zna, a sve više živi u iluziji da je znalac. Mogu li knjige da ga zavedu kao što ga danas zavodi globalna mreža? Naravno. Knjiga i jeste nadbiće. Ona je izvor i dobra i zla.
Moj otac je živeo u svetu knjiga. Mene su od tog sveta delila mala staklena vrata na čijoj je bravi stajalo okačeno upozorenje: “Ne uznemiravaj!”. Ja sam zajedno sa bratom kršio taj zakon svaki put kada bi otac izlazio iz kuće. Ulazak u njegovu sobu bio je ulazak u tajanstveno carstvo slova i znakova. A većeg carstva od toga nema.
Prve knjige koje sam držao u rukama bile se delovi Velike sedmotomne enciklopedije Jugoslovenskog leksikografskog zavoda iz Zagreba.
Svaka od tih sedam knjiga bila je veća od mene. Iz njih su iskakale mudre glave, ekscentrični umetnici, okrutne vojskovođe. Ispred mene besnile su bitke, pronalazili se lekovi, trovali kraljevi. Smejala mi se Mona Liza, plašio me Kvazimodo, a nasmejavao Čaplin. Umeo sam satima da ih prelistavam tražeći nova uzbuđenja. Sada, kako svet koji poznajemo srlja ka svome kraju, čini mi se da je jedan od postulata novog primitivizma “nikada ne ući u enciklopediju, jer će u njoj biti spisak onih koji su krivi za propast planete”, sve bliži istini. Svako ko je želeo da proveri moje poreklo imao je prilično jednostavan zadatak. Daš mi knjigu
Orlovi rano lete Branka Ćopića i vidiš kako iz mene izbija uzbuđenje. Znači da u meni živi Krajišnik. Tu knjigu, iz edicije “Lastavice”, koja je usečena u gen svakoga od nas iz šezdeset i neke, gledao sam kao na izvor svakojake radosti. Ćopićev humor i nežnost kojom je bila umotana svaka njegova reč, ostaće nedostižan cilj milionima nas koji smo se latili pera ne bismo li svet oko sebe učinili podnošljivijim.
Moja velika raja me je zarazila naučnom fantastikom. Majka je ludela, a otac je samo vrteo glavom. Njima je ta književnost bila samo gubljenje vremena. Meni nije. Ja sam je gutao kao gladan vojnik pasulj. Nisam birao pisce, oni su birali mene. Biblija te književnosti bila je knjiga 1984 Džordža Orvela.
Ne znam tačno koliko sam je puta čitao. Iznova i iznova... Kao da se u njoj krila neka posebna tajna, recept za razumevanje sveta u kome živimo, tajnakoju sam propustio u prošlom čitanju. Vremenom, počeo sam da se pitam kako neko ko je napisao osnovne zakone “vrlog novog sveta”: “Neznanje je moć, rat je mir, laž je istina”, može biti svrstan u žanr koji se zove naučna fantastika? Pre će biti da je to naša stvarnost. Da kažem da sam voleo rusku književnost, lagao bih. Ko ju je od nas školaraca voleo? Debele knjige, pune beskrajnih opisa... Nju smo morali da čitamo, ali su pred našim mladim očima uglavnom plesala slova, a mudrost koja je izlazila iz pera stubova svetske književnosti, uglavnom su nam ostajala neshvatljiva. Ipak, na mene je potresan utisak ostavila Ana Karenjina Lava Nikolajeviča Tolstoja, i njena zla sudbina, sudbina žene čije se srce zatrovalo ljubavlju, a lek za tu strašnu boljku bio je pad pod voz. Pronaći potresniju ljubavnu priču, praktično je nemoguće. Nije još napisana.
Ipak, najzagonetnija žena u istoriji svetske književnosti je Nastasja Filipovna iz Idiota Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. Svi su bili zaljubljeni u nju. I oni u knjizi i oni koji su je čitali. I danas se, kada sedim u nekom društvu u kojem se preko svake mere govori o novcu, prisetim Nastasje Filipovne kako pred gomilom udvarača uzima hrpu rubalja i prezrivo ih baca u plamen. Popularna kultura zapada iz petnih žila se trudila da iznedri takvu jednu fatalnu ženu, ali uzalud. Ni Bitlsi ni Stounsi, ni Spilberg ni Hičkok, čak ni Dilan, niko od njih nije uspeo da na svet donese ono što je doneo Dostojevski. Nastasju Filipovnu.
Ne sećam se kako mi je u ruke došla knjiga
Kad su cvetale tikve. Takvo štivo nije bilo preporučljivo gimnazijalcima sedamdesetih. Otkrivalo je drugu stranu onoga što se nazivalo socijalizam. Ona je u sebi imala nešto ulično, buntovničko, što je mene srednjoškolca privlačilo kao što nevolja privlači pustolova. Brižljivo sam je čuvao na natkasni iznad kreveta kao da sam imao strah da će da mi pobegne. Svako od nas koji ju je čitao osetio je “pravo lice pobune”. O njoj se govorilo u poluglasu, skoro šapatom. Zaverenički. Kada sam decenijama kasnije upoznao njenog pisca, Dragoslava Mihajlovića, svašta sam hteo da ga pitam, ali sam zaćutao. Osetio sam da neke stvari nisam u stanju da razumem.
Negde pred samo osnivanje Zabranjenog pušenja, Sejo, moj stariji drug, doneo mi je knjigu kratkih priča nekog “srbijanskog” pisca s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, čije ime nije mnogo obećavalo. Radoje Domanović. Zvučalo je kao naziv fabrike za “proizvodnju ničega” pred kojom, samim tim, ne stoji blistava budućnost. Međutim, zbirka priča imala je naziv koji bi, da je napisan na nemačkom jeziku, sigurno izazvao velike polemike. Firer! Vođa! “Uzmi pročitaj!”, rekao mi je Sejo, “bolji je od Nušića!”.
I bio je u pravu. Domanović je u potpunosti formirao moj smisao za humor, način na koji “stvari treba gledati”, a njegov se duh da lako prepoznati u onome što je nastalo desetak godina kasnije, a što je nosilo domanovićevski naziv - Top lista nadrealista. Da se rodio sa devedeset godina zakašnjenja, Radoje bi bio jedan od scenarista moje omiljene televizijske serije.
Jednu sam knjigu pročitao na eks, kao što iskusni bekrija sljušti čašu rakije. Uzeo sam je u rano popodne jednog kišnog petka i nisam ustao iz kreveta dok je nisam završio. Svašta čovek učini zbog knjige! Ja sam zbog Grobnice za Borisa Davidoviča Danila Kiša žrtvovao najlepši dan u životu jednog mladog čoveka. Petak. Ali, opraštam velikom majstoru reči Danilu Kišu. Hiljade petaka koje sam trošio u svome životu ne mogu da se setim, a ovaj ću pamtiti za ceo život. ao što postoji knjiga koju sam pročitao naizust, tako postoji knjiga koju nikada nisam pročitao do kraja. A započinjao sam je pet puta. Jednostavno, u meni je budila neku neodređenu mučninu kojom nisam bio željan častiti svoj život. Opirao sam se svaki put kada sam od te knjige uzeo dvadesetak, trideset stranica. Kad god bih je čitao, moje misli su se otimale od nje, oči su bežale u stranu, a kapci, kao po komandi, prekrivali zenice. Kao da sam se od nje branio snom. Nikada nisam stigao do kraja, iako kraj zna ceo svet, jer ga je ta knjiga toliko zadužila da je bez nje besmislena bilo kakva lista značajnih kulturnih dela u istoriji čovečanstva. Jedino ja, ne bez stida, kažem... Ja nikada nisam pročitao do kraja Zločin i kaznu Fjodora Mihajloviča Dostojevskog.
Ivo Andrić se rodio u Bosni 1892. U tom trenutku u toj ubogoj okupiranoj zemlji bilo je oko osamdeset posto nepismenih. I on je jednom rekao da je jedina štampana stvar u njegovoj kući bio kalendar. Nema te konsalting agencije koja bi nekoga ko živi i radi u tim uslovima ohrabrila da se bavi književnošću. Osnovno pitanje bilo bi ko će te čitati. Ivo se, srećom, nije obazirao na ovo pitanje. Pisao je i kada su mu bombe padale po glavi. Tad je, u stvari, pisao najbolje. Svoje krucijalno delo Na Drini ćuprija napisao je za vreme nemačke okupacije. Da su te 1961. postojale kladionice, kvota na Ivu Andrića, u konkurenciji Moravije i Tolkina u trci za Nobelovu nagradu, bile bi veće nego za pobedu Čukaričkog protiv Reala usred Madrida. Ko se kladio na Andrića, zgrnuo je bogatstvo. Kada je umro, davne 1972. godine u Sarajevu se postavilo pitanje :”Ko će nam sada biti pisac?”. Ja se dobrovoljno prijavljujem... ako već neko nije stao u red pre mene.
Mark Tven je udario temelje američkoj književnosti. Na krovu te kolosalne građevine danas stoji Bob Dilan. Tven je imao buran život, poput junaka svojih knjiga koje je činio toliko životnim i autentičnim da me niko nije mogao uveriti da Tom Sojer nikada nije postojao. U tom svom životu upoznao je i Nikolu Teslu. Postao mu je maneken za njegove eksperimente. Njegova poslednja knjiga Tajanstveni stranac izašla je par godina posle njegove smrti. Legenda kaže da ju je napisao zajedno sa Teslom. Sa rezervom uzimam sve legende vezane za Teslu. Ima ih previše. Ali, pre neku godinu, uzeo sam “Tajanstvenog stranca” da proverim ima li u toj priči istine. Radnja je smeštena u jedno malo selo u Austriji. Opa! Nije li Tesla rođen u jednom malom selu u Austriji? Knjiga je puna metafizike, zaumnog, potpuno netipično za Anglosaksonca! U njoj provejava filozofija nekog drugog učenja, meni ne potpuno jasnog, ali privlačnog. Zatvorih njene korice i zaključih, nije ta legenda daleko od istine. Ah, pitate me kako u priču koja se zove “Deset knjiga uz koje sam odrastao” mogu da uvrstim nešto što sam pročitao pre par godina. Pa zato što još nisam odrastao!