Vojska koja nije moja

Postojale su kroz istoriju svakojake vojskek Od one Aleksandra Velikog, pustolovne i nemilosrdne, ili one kapoleonove, ovenčane slavom i u porazuk Postojale su i vojske, kakve su britanska ili ruska, osvajačke i nepobedivek Bilo je i vojski poznatih po neefikasnosti, ali u osnovi dobroćudnih poput italijanskek Bilo je i moćnih vojski u pogrešnim ratovima i pod pogrešnim vođstvom čija je sudbina upravo tom činjenicom obeleženak

Postojala je i vojska, pobednička doduše, mada je ta pobeda ostvarena bacanjem atomskih bombi na nedužne gradove. I vojski sa individualnim fanatizmom svojih pripadnika do svesnog samoubistva. Postojala je i vojska jednog malenog balkanskog naroda, trijumfalna i desetkovana u Velikom ratu, kojoj su neprijatelji digli spomenik u znak poštovanja. Ponavljam, poštovani čitaoče, kroz istoriju je protutnjalo raznoraznih vojski.

Znam za jednu vojsku sa ideološkim znakom na šapkama. Ne vojsku državnu, nego vojsku partijsku. Za sedamdesetak godina svog trajanja, vodila je dva rata. Jedan na početku i jedan na kraju. Oba građanska i oba prljava. Na početku je služila jednoj stranoj sili, uz nju je i došla do pobede. Na kraju se pocepala po etničkim šavovima i zaratila međusobno prolivajući krv svojih sunarodnika na svim stranama. Dojučerašnji klasni (i partijski) drugovi napeli su puške i okrenuli cevi jedni protiv drugih. Otcepljeni delovi te vojske odbacili su svoju dotadašnju ideologiju i prigrlili onu nacionalnu. Onaj preostali deo ostao je veran i ideologiji i neumrlom vođi. I kad su skidali petokraku sa kapa i zamenjivali je - plakali su. Petokraka im je do danas usađena u srca. Ta je vojska, tako zakrvljena, u ime onog malenog balkanskog naroda kom se nametnula i zajašila ga, izgubila svaki od građanskih ratova koje je izazivala. Povlačila se sa negdašnjih teritorija, ponizno i sramno, ne odustajući ni za pedalj od svoje ideološke dogme. Čak je osnivala i svoju partiju onda kad se ona originalna raspala. Branila je socijalizam - sve drugo joj je bilo nebitno. Izvodila je tenkove na ulice svog glavnog grada kako bi tim činom zastrašila sopstvene građane i odvratila ih od demokratske pobune.

Njeni su se komandanti krili po mišijim rupama bežeći od suočavanja sa svojom odgovornošću tvrdeći da je sud Ujedinjenih nacija nezakonit i nepravedan. Neki su, u strahu, i cmizdrili. Ipak zato, kad su u pogibelj gurali hiljade mladića ni suzu nisu kanuli. Jedino do čega joj je stalo jesu privilegije. Ona ima svoj budžet, svoje prinadležnosti, svoje bolnice, svoj univerzitet. Doskora je imala i svoje pravosuđe i svoju policiju. I svoju tajnu službu. Nju niko i ničim ne sme i ne može kontrolisati. Ni kontrolisati ni ograničavati. Ona je država u državi. Ne znam ni kome služi ni kome se povinuje. Znam samo da bi mnogi njeni generali radije Tita, socijalizam i jugoslovenstvo nego Srbiju, srpstvo i demokratiju. Bliži im je Koča Popović od vojvode Bojovića. Peko Dapčević od majora Gavrilovića. Kadinjača od Bregalnice. Sutjeska od Kolubare. Crvena zvezda od kokarde. Republika od kraljevine. Broz od Karađorđevića.

Njen dan je bio rođendan druga Staljina. Posle je pomeren kad ih je drug Staljin otpisao. Na levom rukavu njeni pripadnici nose nepostojeći grb, grb koji ne predviđa nijedan zakon ove zemlje, grb bez belog orla i bez krune.

Ovo što pišem, razume se, odnosi se samo na vrhušku te vojske. Aktivnu i penzionisanu. One hiljade njenih pitomaca, dočim, zavedeni i na neistinama stasali, ni slova neće razumeti. Među njima ima poštenih devojaka i mladića, zbunjenih i naivnih, što vape za istinom. Jedino što nema nikog starijeg da im tu istinu saopšti. Oni što ih uče, naopako ih uče. Namerno ili nenamerno, svejedno je. Pitam se, poštovani čitaoče, pitam se sve češće, čemu ova moja grka reč? Hoće li iko u ovoj mojoj kukavnoj Srbiji ikad shvatiti o čemu se radi? Koji je razlog što se decenijama saplićemo i tumaramo bez putokaza i bez cilja? Kako ćemo sa velikim svetom kad sami o sebi toliko malo znamo? Ili, može lako biti, moje Srbije i mojih Srba više nema. Može biti da su nestali u mutnim vremenima, može biti da im je svest zamagljena, a sećanja izbrisana, može biti da su sami sebe naterali da zaborave kako bi opstali i nekako preživeli, može biti da su otišli da se nikad ne vrate. Može biti...

Mi smo malen balkanski narod između (srpa i) čekića i nakovnja. Između zapadnog licemerstva i titoističkog nasleđa. U čežnji za slobodom i iluzijom o rusofilstvu. Sa nominalnom demokratijom u kineskom ključu. U pravoslavnom ateizmu i ateističkom pravoslavlju. S vojskom koja nije srpska. Ili bar nije bezuslovno srpska. Narod u vrtlogu vlastitog neznanja.

Ljut sam, razočaran i neutešan, sve u jedan mah. Pišem jer mi je tako lakše.