BRAJOVIĆ Ljudi legnu i ustaju s brigom, pa mora duša i da se odmori

Sada, u novonastalim (ne) prilikama čini mi se da je još više pojačana ta bojazan za budućnost, za opstanak, kako (pre)živeti, kaže proslavljeni glumac Vojislav - Voja Brajović.

Na malim i velikim ekranima odigrao je po IMDB-U gotovo 130 uloga, u teatru još više, dobitnik je najprestižnijih nagrada. Bivao je i na raznim funkcijama, među kojima i ministar kulture... Ono što ga, između ostalog, snažno odlikuje je maksimalna posvećenost šta god da radi, okrenutost nekom opštem dobru, specifičan humor koji je često na svoj račun...

PEGLANJE

Na početku razgovora podsećamo se da je prvih dana pandemije popravljao lift sa majstorom. Šaleći se, govori o svojoj spretnosti tom prilikom.

Dodaje; „Hvala mu gde čuo i gde ne čuo, i tada i sada“.

Kraj ove nedelje pak, napominje, posvećen je centralnom obeležavanju rođendana. Ne samo mog... (rođen 11. maja)

„Uz mere opreza, naravno“. Duhovito se osvrće na primesu kafanskog života, makar u sećanju.

A u međuvremenu, koje se zove i period (samo)izolacije, odnosno od popravke lifta do rođendana...

- Kuvanje, spremanje, kućni poslovi. Naročito peglanje. Što se smejete, ozbiljno govorim. Milica je stavila moratorijum na peglanje, a žena koja nam povremeno pomaže u kućnim poslovima nije mogla da dođe, da dolazi, i šta da se radi. E sad, ne biva da čovek sam sebe hvali, ali opeglao sam juče Milici dve haljine, za medalju. Nakon trenutka pauze, ističe:

- Šalu na stranu. Mislim, ozbiljno sam govorio, nego nije to tema za novine. Ono što mi se čini bitnim jeste to što se i u ovoj pandemiji pokazalo koliko je kultura važna. Jer šta je ljudima bilo potrebno? Sem hrane za telo, i hrana za dušu. Čemu su se okretali? Knjigama, dobrim filmovima i serijama, pozorištu, doduše u internet izdanju, ali je bilo i ostalo evidentno da postoji ozbiljna, prava, duboka, iskrena potreba. Napominje zatim:

- U čemu smo živeli do pandemije? Šta nas

nije objavljen odmah, pa su tako stanovnici grada Pripjata gledali sa balkona i ulica ogroman plamen koji se dizao iz pravca elektrane. Mnogi od njih su na taj način takođe bili izloženi, a broj kontaminiranih se povećavao i narednog jutra, pošto se sa opštom evakuacijom počelo tek nakon 13 sati od nesreće, kada su autobusi krenuli da transportuju stanovništvo u bezbednu zonu.

Nakon gašenja požara, sovjetski vrh je bio suočen sa novim izazovima, kako sačuvati eksploziju u tajnosti od svoje i svetske javnosti, a samim tim sprečiti još veću prirodnu katastrofu u istoriji čovečanstva.

O ozbiljnosti situacije i razmerama katastrofe, Gorbačova i državni vrh obavestio je Boris Ščerbina, zamenik šefa sovjetske vlade i predsednik komisije koji je istog dana upućen na mesto nesreće. Nakon toga, usledila je sednica na kojoj se okupio ceo državni vrh, kao i stručnjaci za atomsku i nuklearnu energiju.

Ono što je možda zvuči najstrašnije u čitavoj priči jeste činjnica da je zvanična Moskva čekala čak sedam dana da obavesti svet o katastrofi...

TOPLJENJE JEZGRA REAKTORA

Problemi na koje su nailazili stručnjaci prilikom saniranja nesreće bili su brojni, ali među najopasnijim, pored radijacije koja se širila, predstavljalo je kako sprečiti topljenje reaktorskog jezgra, koji se kao gorući problem pojavio početkom maja 1986. godine. Naime, bazeni koji su služili za hlađenje reaktora bili su puni vode, dok se iznad njih nalazio radioaktivni metal koji se polako spuštao ka njima.

Prema procenama i mišljenju vodećih stručnjaka koji su radili na saniranju, da je došlo do mešanja te dve materije, usledio bi talas eksplozija koji bi doveo do uništenja i preostala tri reaktora, a udar koji bi nastao tom prilikom, prema rečima nekih od njih, mogao je da zbriše polovinu Evrope, dok bi preostala polovina bila zatrovana, a otrovni oblaci radioaktivnih oblaka bi preplavili veći deo planete.

Ovde dolazimo do glavnih aktera naše priče, Alekseja Ananenka, Valerija Bezpalova i Borisa Baranova.

Da bi sprečili mešanje vode i metala, neko je morao da odvrne ventile i ispusti vodu koja se nalazila ispod reaktora. Međutim, kako je podrum bio potopljen, pristup ventilima je bio gotovo nemoguć. Ono što je dodatno otežavalo takvu akciju, bila je činjenica da veoma mali broj poznaje taj deo postrojenja.

ODRED SMRTI

Članovi komisije koji se nalazila na čelu rešavanja i saniranja nesreće, sazvala je nekoliko ljudi i pred njima je izložila šta se od njih očekuje, između ostalog i to da postoji velika šansa da se neki od njih neće vratiti, ali i da ako se vrate, da će gotovo sigurno biti izloženi velikoj dozi