SEBI NAJVEĆI NEPRIJATELJ
Razgovor nas je naveo i na temu aktuelnog trenutka u društvenom, političkom smislu.
- U suštini, muči me pitanje naše uvek prekomerno neizvesne sudbine, šta ćemo sa samim sobom. Odnosno, koliko daleko smo u stanju da gurnem sebe unazad. Hoće li neko povući ručnu...? Uvek me strah da li je zaista naše pravo lice da smo sami sebi najveći neprijatelji. čeka? Eto, u koroni je prošao i Prvi maj, praznik rada, hoću da kažem neoliberalni kapitalizam je koncept koji ljude dovodi u situaciju da samo gledaju da obezbede egzistenciju. Tri osmice - 8 sati rada, 8 sna i 8 slobodnog vremena - koje imaju svoj praznik, odavno nisu realnost. Ljudi su izgubili sluh i za sebe i za sve oko sebe. Sada, u novonastalim (ne)prilikama čini mi se da je još više pojačana ta bojazan za budućnost, za opstanak, kako (pre)živeti... Ljudi legnu s brigom, ustanu s brigom. Pa mora duša i da se odmori. Dakle - kultura!
UZBUĐENJE U POZORIŠTU
Veli da je kao predsednik Udruženja dramskih umetnika veoma radostan što je država izašla u susret samostalnim umetnicima.
- Prvo da razjasnimo, sticajem datih nam okolnosti sam još uvek na tom položaju jer mi je istekao mandat. Kada to, u skladu sa pravilima o ponašanju, okupljanju i drugim, kada to bude moguće, Udruženje dramskih umetnika će održati izbornu skupštinu. Među prvima u Evropi smo reagovali. Umetnici su podigli glas, UDUS je dao sve od sebe i rezultat je postignut, država je, kažem, izašla u susret samostalnim umetnicima. Naravno da tu ima još posla, država treba da pokaže dalje i dublje razumevanje za umetnike, odnosno za kulturu, čineći time dobro i sebi.
- Korona je donela više straha nego što je odnela žrtava, kojih, srećom, proporcionalno gledano nije bilo mnogo. Ali je zato strah nabujao. A šta je lek za strah? Ljubav, plemenitost, vrednosni sistem koji ceni život i poštuje čoveka. I gde će čovek dobiti penicilinsku dozu toga? Opet u kulturi - ističe on. Razgovaramo o onlajn verziji pozorišta.
- Pozorište je posebna vrsta umetnosti. Ako mene pitate - najviša. I zapravo ne može bez fitbeka, ne može bez interakcije sa publikom. Divno je što su se predstave prikazivale onlajn, i još uvek, još divnije što su pobuđivale i pobuđuju toliku pažnju, ali potpuno, pravo pozorište ne može bez onog uzbuđenja koje, na kraju krajeva, određuje čoveka kao ljudsko biće.
Upitan da li se gledao na malim ekranima prilikom raznih repriza, kaže:
- Ne gledam sebe na ekranu, bežim od toga, ali sam, recimo, iznova gledao film „Zaljubljeni Šekspir“, a u njemu i to kako je živeo taj Glob teatar, šta je značio za publiku, za samo kraljicu Elizabetu.... Vidi se tu i kako je pozorište zapravo bilo jedan od ključnih faktora podizanja, rasta te nacije. Ne usuđujem se da prognoziram kada će pozorišta da prorade, ali se nadam i verujem da će Lorkine reči imati na umu oni u čijem je rukama moć odlučivanja. Lorka je, podsetimo, između ostalog, govorio: ”Pozorište je jedan od najizražajnijih i najkorisnijih instrumenata za duhovno uzdizanje jedne zemlje i barometar koji određuje njenu veličinu ili njenu klonulost. (…) Narod koji ne potpomaže i ne neguje svoje pozorište ili je mrtav ili je na umoru”.
HOĆE LI NEKO POVUĆI RUČNU
Dane pandemije, napominje, provodio je i sa knjigama.
- Gogolj. Genije! I uvek čačka po poeziji, bez toga ne mogu. Čitao sam i jednu studiju o „Lažnom caru Šćepanu malom“, vrlo interesantna i intrigantna knjiga sa zanimljivim hipotezama. Igrao sam ga u pozorištu, a posle Igumana Stefana u „Gorskom vijencu“, i sada sve to iznova sagledavao.
Čekaju ga, kaže, snimanja serija.
- Obe uloge su istorijske ličnosti. Jedno je ambasador, vrlo inspirativan lik, u projektu koji radi Šotra. U seriji koju radi Goran Šušljik, njegova producentska kuća, po delu Dobrice Ćosića „Vreme smrti“igram Slobodana Jovanovića. To je fokusirano na uslovno rečeno kratak vremenski period; kada se knez Pavle odlučuje na pakt, Jovanović odlazi iz zemlje, biva prvi čovek izbegličke vlade kralja Petra u Londonu iz koga se nikad nije vratio... I da ne dužim. Slobodan Jovanović je zaslužio da se o njemu pravi serija. Jedan od naših najvećih intelektualaca 20. veka. Ali mi, sva je prilika, svojima najboljima ne praštamo. Upitan za osvrt unazad, za karijeru, kaže: - Rađe gledam unapred. Ali evo pre neko veče, ni sam ne znam zašto, pokušao sam da presaberem šta sam sve igrao za ovih više od 50 godina. Toliko Šekspira, Gorkog, Čehova, drugih velikih pisaca. Stranih i domaćih. Pa, znate šta. Da je lako - nije. Ali je privilegija živeti i raditi u takvom društvu.