Tamarina priča o postporođajnoj depresiji rasplakaće sve majke

Često se dogodi da nas status, tvit ili fotografija toliko bace sa stolice, da danima razmišljamo samo o tome. U vremenu socijalnih mreža koje služe za zbližavanje, a zapravo sve više nas udaljavaju jedne od drugih, sve više se poteže tema psihičkog zdravlja.

put sam otišla početkom januara naredne godine. Dane sam provodila sama kod kuće sa bebom, čitajući do iznemoglosti savete o gajenju deteta, dojenju, oporavku... Prosto, misli su mi bile na sve strane. Jedan dan kad sam skupila snage, otišla sam u tu mama grupu u školicu koja se nalazila u centru naselja gde smo živeli, i videvši druge ljude, druge mame, bilo mi je prijatno. Upisala sam kurs masaže za bebe gde je moje dete svaki čas uspešno prespavalo. Ali, ljudi ovde su veoma zatvoreni. Slabo pričaju o svojim problemima i onome što ih muči. To je moje iskustvo vezano za mame. Kada sam osme nedelje po porođaju otišla kod babice na razgovor, gde je trebalo da pričamo kako se snalazim, ja sam sve vreme plakala. Tu sam i bukirala vreme za razgovor sa terapeutom. Međutim, on se nije pokazao kao baš najkadriji i onda sam ga promenila. Posle par meseci sam skinula aplikaciju koja ovde postoji i gde možeš da imaš video-sastanak s terapeutom. To je meni odgovaralo jer kada je malo dete u pitanju, stvarno je teško igde stići na vreme. Kroz mama grupe na Fejsbuku upoznala sam neke mame u kraju u kojem živim sada, ali ni sa jednom nisam pričala na ovu temu. Naravno, prema njihovim pričama, sve one žive savršene instagram živote sa sve onim ulepšavajućim filterima.

Ono što moram da kažem jeste da otkako sam napisala tvit dosta se mojih poznanica javilo da su prolazile kroz isto, da prolaze kroz to ili da znaju nekoga ko je prošao kroz to. Neke su znale žene koje su sebi presudile upravo zbog postporođajne depresije.

Šta bi posavetovala drugim ljudima, naročito mladim, kako da pomognu sebi, kako da pronađu snagu i da zavole sebe?

- Meni je trebalo skoro dve godine da zavolim sebe, za to vreme nisam slušala muziku, nisam ništa radila za sebe, već samo preživljavala iz dana u dan. Najveća pomoć koju možete sebi da pružite je da prihvatite činjenicu da vam zaista treba pomoć, a ne da stavljate stvari pod tepih jer će kad-tad isplivati na površinu. Često ćemo od okoline nailaziti na nerazumevanje, što je sasvim normalno jer se ti ljudi bore sa demonima druge vrste. Meni je snaga dolazila na prvom mestu od mog deteta, a onda sam se fokusirala da svaki dan uradim neku sitnicu koju znam da sam pre volela - tipa da stavim minđuše, da se našminkam, da se sredim. Da nalakiram nokte. Upravo te sitnice su mi, uz razgovore sa stručnim licima, pomogle.

Kada ostanemo sami sa sobom u tišini dana i stvarnosti u kojoj se nalazimo, svako od nas zna šta je ono što nas čini srećnima, pa makar to bio i običan par minđuša. Neophodno je pričati o svojim osećanjima, o strahovima, o svemu, jer nijedan nije iracionalan. Ako vam se terapeut ne dopada, promenite ga, ako se ne osećate prijatno u priči s tom osobom, promenite je. Život jeste takav da jedan dan ide gore, drugi dan dole, ali morate da znate da ustanete jer se niko neće boriti za vas osim vas samih. Svako od nas ima svoju vrednost koja je nezamenljiva i unikatna na ovom svetu.

Ono što bih htela ljudima da poručim je da bi bilo lepo da odmere težinu svojih reči kada govore s nekim ko boluje od ovoga dok olako dele savete vezane za ovako osetljive teme kao što je postporođajna depresija. Meni je vilica dva meseca bila ukočena kao posledica stresa, moje telo se trzalo na svaki plač mog deteta, a posledica je da sam bila ukočena.

To nisu stvari koje se rešavaju za jedan dan, za jedno popodne ili jednim potezom. Postoje dani kada je ljudima koji se bore sa ovom bolešću potrebno samo da ih neko sasluša i razume. To leči dušu i daje snagu za pobedu svakog novog dana - zaključila je Tamara, žena koja ne zna za predaju.