Potpukovniku nema ko da napiše...

pa on, nevoljnik, mora sam. Tako ćemo, iz spisateljske neveštine, saznati i ono što, možda, i ne bismo želeli da znamo o prirodi našeg malog autoritarnog režima, njegovoj nesposobnosti da se sistemski i sistematski, a ne stihijno, improvizatorski, pa stoga i s nepotrebnim viškovima autoritarnih postupaka, nosi sa jednom novom kulturom – kulturom epidemije.

Jeste, “nemamo pojma” u kakvom smo stanju dočekali pandemiju. A zašto nemamo? Zato što živimo i radimo u posve neprosvećenom, poluprimitivnom i autoritarnom društvenom ustrojstvu koje ne razume i ne uvažava prioritete – pa su mu školstvo, kultura i zdravstvo u “takvom stanju”, o “kom nemamo pojma”. (Što je, uzgred, potpukovnikov delokrug. Kad nas nešto žulja u, uzmimo, kulturi, mi se bar nešto džilitamo.) Otud hapšenje novinara, unižavanje čitavih profesija i stalno ispravljanje grešaka u hodu. O kondicionalu zvanom “šta bi bilo kad bi bilo”, o ideji da nije važno kako je nešto nabavljeno, samo da je nabavljeno, o opasnom – drugog izraza, nažalost, nema – lupetanju o neophodnostima dugih cevi po Knez-mihajlovoj, a baš nijednoj na ulazu u gerontološke centre, na primer, nema se šta reći. Kao ni o širenju kulture panike putem Sms-ova, napuštanja konferencija za štampu, davanja i povlačenja ostavki i sveg tog brevijara besmislenih, štetnih, neprofesionalnih postupaka zbog kojih potpukovnik i njegovi ne mogu samoljubivo uživati u sopstvenom junaštvu, koje se inače zove njihova profesija, sa razloga nervoze zbog izvesnih primedbi; ne, ni o tome se nema šta reći. Valja ćutati. I ne pisati, ukoliko ti to ne ide.

Ali se ima šta reći o pervertiranoj ideji vezira Selima iz onog temeljnog štiva srpske pismenosti i ukupne kulture – o grdnoj stoki pučini, dobre duše kad joj rebra puče. Vanredno je stanje potrebno zato što smo mi takvi kakvi smo, to nam u svom nemuštom sastavku kaže samozadovolj(e)ni potpukovnik.

Neće biti: tamo gde se pitaju građani i gde je posredi njihova lična odgovornost, stvari stoje mnogo bolje, nego tamo gde se pitaju rezervni potpukovnici.

Tamo gde se pitaju građani i gde je posredi njihova lična odgovornost, stvari stoje mnogo bolje, nego tamo gde se pitaju rezervni potpukovnici