Ka Pe, zauvek
bvo jednog pitanja mom poštovanom čitaocuk holiko ima članova paveza komunista među današnjim rukovodiocima u prbiji? jislim i na javni i na privatni sektork holiko ima direktora, upravnika, predsednika, urednika, generala i ostalih ljudi na važnim položajima koji su pripadali ovoj autoritarnoj, ekstremno levoj, antidemokratskoj i nasilnoj političkoj organizaciji poznatoj širom sveta pod nazivom homunistička partija?
Moj odgovor bi bio, letimičnom analizom, da ogromnu većinu vlastodržaca u ovoj nesrećnoj zemlji čine upravo oni - komunisti. Da stvar bude gora, ne čuh nijednog od njih da se svog komunizma odrekao, da se pokajao i tražio oproštaj za nacionalnu katastrofu što je za sobom ostavila ta njegova partija. Ipak zato rukama drže upravljačke dizgine, državne i nedržavne, vedre i oblače i, što bi se starinski reklo, sisaju nam krv na pamuk. I ne prestaju.
Mi, Srbi, s komunizmom imamo dvostruk problem. I ideološki i nacionalni. Na jednoj strani, komunizam je gušio svako slobodno mišljenje, svaki politički stav, svako lično ubeđenje, drugačije od vulgarizovane marksističko-lenjinističke dogme. Na drugoj strani, komunizam je, veoma sistematično, ubijao srpstvo u korenu. Posekao je ili polomio gotovo svakog što je među Srbima bio vredan: od uvaženih profesora, preko srpskog seljaka pa do golobrade omladine. Komunizam je od Srbije otcepio i Kosovo, i Vojvodinu, i Makedoniju, i Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu. Komunizam je, na srpsku štetu, fabrikovao i forsirao svakojake novokomponovane etnicitete, jezike i crkve. U vreme komunizma bilo je prokaženo sve što je srpsko. Ponižavane su i skrnavljene srpske svetinje, brisana je srpska istorija, blaćeni najveći srpski junaci. Srbima je otimana imovina, zemlja, kuća i dostojanstvo. Ukinuta im je kruna, grb i zastava. Zabranjivane su srpske pesme i srpski praznici.
I nikom ništa.
Navodno smo iz komunizma izašli, prešli u demokratiju, prihvatili liberalan pogled na svet, hoćemo u Evropu. Čitav režim vlasti, institucije i mehanizmi vladanja, međutim, pretekli su iz komunističkog doba. I mentalitet
SRBIJA JE JOŠ U KANDŽAMA KOMUNISTA I KOMUNIZMA, A DA TE POGUBNE ČINJENICE, NAŽALOST, NIJE SVESNA
i kadrovi. Mnogi su se, preko noći, od zakletih komunista preobratili u srpske nacionaliste. Drugi su se, takođe preko noći, pretvorili u demokrate i mondijaliste. I jedni i drugi su se, u stvari, bavili samo obmanom ovdašnjeg, uglavnom neukog, naroda. Pošto je komunizam propao svuda oko nas i oni su, nevoljno, morali da odrenu ćurak. Promenili su parole da bi sačuvali privilegovane statuse. I za sebe i za svoje potomstvo. Komunističko plemstvo na grbači srpskog naroda. O tome se radi, potovani čitaoče. O tome.
Jedan od takvih mi je onomad rekao ovo. Citiram: “Na bajonetima smo došli, Protiću, samo bajonetima možemo da odemo.”
Skoro da nema nijednog tajkuna, kriminalca, moćnika ma koje vrste, koji nema visok komunistički pedigre. A članova Saveza komunista, da podsetim, bilo je jedva deset odsto u odnosu na ukupno stanovništvo.
Srbija je još u kandžama komunista i komunizma, a da te pogubne činjenice, nažalost, nije svesna. Ne daju joj da sazna. Ne daju joj da se vrati sebi. Da se uspravi i podigne glavu. Ovo je njihova prćija. I njihov plen.
Da li je moje pitanje s početka ovog napisa u Srbiji nedozvoljeno? Ili bar nepreporučljivo? Ili je, može biti, nepristojno? Možda je nekom nezgodno? Ne tiče me se i nije me briga. Najzad, ko je uveo tzv. partijsko zapošljavanje? Ko je izmislio kovanicu “moralnopolitička podobnost”? U čije je vreme bilo nemogućno da se napreduje u bilo kojoj profesiji bez “crvene bumaškice”? Ko je autor pravila da je šef partije istovremeno i šef države i da zemljom vlada jedna jedina partija? Kad se to partija pisala sa veliko “P”, a Bog sa malim “b”? Partija je delovala u školama, bolnicama, univerzitetu, vojsci, policiji, društvu, kulturi. Tako je i sad.
Svaka stranka u Srbiji, a ova vladajuća pogotovu, želela bi da bude ono što su nekad bili komunisti. Da je večno na vlasti, da vlada apsolutno, da nema protiv sebe nikakvu opoziciju i da sve stoji pod svojom gvozdenom pesnicom. Građani i građanke (tj. drugovi i drugarice) ima da misle onako kako im partija kaže, da rade ono što im partija naredi, da se ponašaju po partijskim direktivama. Horsko pevanje i masovni mitinzi. Uskoro će i sletovi i dan voljenog predsednika. Dok ga oni iz senke ne sklone i ne dovedu drugog. Ako ovaj prestane da sluša, naćiće se nov poslušnik.
U sve sme da se dira, ali u komunizam nipošto. Sme se čak i o Brozu ponekad izreći kritički sud. Ali o partiji nije poželjno. Ni o partiji, ni o partijcima. Nekadašnjim, sadašnjim, budućim... A ti, Srbijo, kud ćeš i šta ćeš, ovakva jadna i čemerna? Okovana komunizmom.
SVAKA STRANKA U SRBIJI, A OVA VLADAJUĆA POGOTOVU, ŽELELA BI DA BUDE ONO ŠTO SU NEKAD BILI KOMUNISTI