DR ANTIĆ: SVETLO NA KRAJU TUNELA
Direktorka Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine doc. dr Jelena Antić kaže da su uvođenjem inovativne hirurške metode u toj zdravstvenoj ustanovi deca, pogotovo ona koja pate od neuromuskularne skolioze, konačno dobila svoju šansu i da se za njih pojavilo svetlo na kraju tunela.
- Srećni smo što smo u mogućnosti da pružimo adekvatnu pomoć našoj deci. Uspeli smo da dobijemo saglasnost od Ministarstva zdravlja da možemo da radimo inovativne operacije uz mentorstvo eskperata iz inostranstva, a za roditelje svakako jedna od važnih stvari jeste činjenica da se ovakvi zahvati rade besplatno, odnosno da se operacije finansiraju iz Fonda za zdravstvenu zaštitu. Ovo je velika šansa za našu decu jer prema poslednjim podacima u Vojvodini imamo između dve i tri hiljade dece samo sa idiopatskom skoliozom, od kojih oko 10 odsto zahteva kompleksnije lečenje. Imali smo i izuzetno teških pacijenata koji nisu mogli da nađu pomoć u Srbiji, a sada su na našu veliku radost dobili šansu da im rešimo njihov zdravstveni problem i poboljšamo im kvalitet života – istakla je dr Antić. kaže da je kod ovih hrabrih devojčica rešen ozbiljan zdravstveni problem. hako objašnjava, kod deformiteta kičme čija je osnovna karakteristika rotacija kičmenih pršljenova dolazi do pomeranja kičmenog stuba. To vremenom može dovesti do ozbiljnih zdravstvenih komplikacija znajući šta se od vitalnih organa nalazi u grudnom košu. - Baviti se ovom problematikom iziskuje velik napor i konstantno učenje a ja sam presrećan što imam priliku učiti i raditi sa ovako velikim imenima u spinalnoj hirurgiji. Veoma je bitno izabrati pravi momenat operacije u odnosu na životnu dob tako da sa jednom operacijom rešavate trajno zdravstveni problem. mrezadovoljan sam samim tokom operacija i postoperativnim oporavkom naših pacijentkinja i moram pohvaliti njihov trud, poverenje i istrajnost – u protivnom ne bi za tako kratko vreme rezultati bili ovako impresivni. Želeo bih i da ohrabrim roditelje dece koja imaju slične probleme da se obrate našoj ustanovi kako bi njihova deca dobila adekvatno lečenje – poručuje dr Đan.
DVA DANA POSLE OPERACIJE JE SEDELA, A SADA VEĆ TRČI I VOZI BICIKL
„Plata o plomo.“Srebro ili olovo. Ili, ako baš hoćete malo slobodniji, ali direktniji prevod - „Ili si sa mnom ili si protiv mene”. Daleko do toga da je ta čuvena mantra mabla Emilija Eskobara davirije njegov lični patent, naprotiv, ta parola je u bukvalnom ili nešto sofisticiranijem značenju modus operandi svakoga ko je svoju moć širio dalje od svog sokaka.
A IVANmablo je svoju moć širio sve dok nije postao jedan od najopasnijih mitova u modernoj istoriji. Taj mit je odavno postao deo pop kulture, jer otkako je decembra 1VVP. dan posle svog 44. rođendana izbušen mecima na krovu zgrade u ios Olivosu, predgrađu medeljina, Eskobar je življi nego ikad, kroz pesme, knjige, suvenire, modne brendove, lokalne serije i filmove, pa sve do prve dve sezone visokobudžetnog svetskog hita „Narkos”, koji su donedavno i u Srbiji imali priliku da odgledaju oni što ga prethodno nisu odbindžovali na Netfliksu. I verovatno vas nakon tih 2M epizoda odgledanih u istom dahu muči jedno pitanje: hako je moguće da tako nemilosrdni ubica, koji nije štedeo ni decu, ni nevine ljude, koji je palio zgrade, rušio avione, postavljao bombe i držao čitav jedna narod u klopci i koji je prošvercovanim kokainom unesrećio desetine hiljada porodica, kod većine na kraju ipak izaziva tračak stidljivo proklijale simpatije i divljenja? dde to grešimo, šta to nije u redu s našim emocijama, u koji mračni ćorsokak nam skreću pogledi na svet oko sebe?
veći od boga
Sve je u Eskobarovom životu bilo sklopljeno onako frojdovski - dominantna majka koja ga bespogovorno podržava u svemu što radi, ubeđujući samu sebe da plod njene utrobe ne može biti ništa drugo do potpuno savršenstvo, verna supruga koja ga voli do obožavanja i beskrajno mu veruje, i zgodna ljubavnica, koja mu potpaljuje strast i muškost, dižući mu omnipotenciju u nebesa. Oko don mabla je armija ubica, oni u njemu vide jedini izlaz iz lavirinta favela i zato su spremni da bez razmišljanja poginu čuvajući ga. a, izvan tog kruga je narod, plebs, sirotinja, koja u Eskobaru vidi samo dobročinitelja, nekog ko im je obezbedio obrok i krov nad glavom. mostoji li plodnije tlo od toga da se na njemu zapati mit u kojem glavni junak zamišlja da je veći od Boga?
Ovaj dežmekasti brka u šarenoj košulji i farmerkama, više nalik propalom marijačiju ili zadriglom tamanitelju tortilja nego kriminalcu transkontinentalnog formata, dokaz je da svako
PABLO ESKOBAR JE U SERIJALU „NARKOS“PREDSTAVLJEN KAO NEMILOSRDNI UBICA KOJI KOD GLEDALACA IPAK TREBA DA IZAZOVE TRAČAK STIDLJIVO PROKLIJALE SIMPATIJE I DIVLJENJA
može da postane skoro bilo ko i skoro bilo šta uz samo tri osobine: inteligenciju, energičnost i beskrupuloznost. Neutoljiva ambicija se podrazumeva uz te tri crte karaktera. Doduše, potrebno je i da vam se „posreći” da se rodite u nekoj od brojnih kolumbija širom sveta, gde je korupcija stil života, a sistem i poštovanje zakona misaone imenice. Jer uteha je da na ovoj planeti ipak postoje oaze gde postati neko i nešto podrazumeva malo komplikovaniji i kvalitetniji sklop ličnosti od Eskobarovog.
mablov talenat jasno naslućujemo već u jednoj od otvarajućih scena „Narkosa”, smeštenoj negde u rane sedamdesete. Tada još lokalni švercer stiže na kontrolni punkt izvan medeljina sa konvojem krijumčarenih televizora i bele tehnike, i namrgođene vojnike, umesto urednim deklaracijama, ubeđuje u ispravnost svojih namera tako što svakom od njih ponaosob, poput najboljeg agenta Štazija, deklamuje najpikantnije detalje iz njihovih života, pominjući im skrivene tajne njihove dece, žena i roditelja, i opominjući ih da ni prstom ne mogu da mrdnu a da on to ne sazna. Na kraju te scene, nudeći im da biraju između srebra i olova, između prećutne kolaboracije podmazane njegovim prljavim novcem i otpora neminovno i nemilosrdno prekinutog rafalom metaka „sikariosa”, mablo izgovara ključnu rečenicu: „Ja sam budući predsednik holumbije.” Ta rečenica mu je, ispostaviće se, skratila ovozemaljski život, ali mu je produžila trajanje u večnosti, u amanet generacijama koje sanjaju da postanu neka nova verzija mabla u svojim siromašnim sokacima, gde osim kriminala nema drugog načina da se pobegne od bede i anonimnosti.
narko-imperija
mablov potencijal prepoznao je i izvesni mateo moreno, sveže pretekao sa nišana minočeovog
krenulo mu je dobro, novac od droge prao je kroz izgradnju kuća za hiljade siromašnih stanovnika favela u medeljinu, ulagao u fudbal, u dečja igrališta, kuhinje za beskućnike i postao ono o čemu je celog života sanjao - narodni robin eud. ali sledeća stanica u njegovim snovima bila je predsednička palata u Bogoti. I tu dolazimo do onog obećanja koje je mablo dao prestravljenim vojnicima na kontrolnom puntu: „Ja sam budući predsednik holumbije.” Da nije bilo te megalomanske ambicije, mablo bi, moguće je, i dandanas kontrolisao puteve kokaina širom sveta i bilo obožavani „el patron” sirotinji u antiohiji, pokrajini u kojoj se nalazi medeljin. međutim, Eskobaru to nije bilo dovoljno, hteo je da bude „patron” svih holumbijaca. hada je prezren i prognan među političkom elitom u parlamentu, mablo se naljutio na narod, objavio mu rat i započeo talas nezapamćenog nasilja u ionako napaćenoj zemlji.
ne baš romantična istina
hako ne napraviti baš potpunog gada od čoveka koji ruši avion ubijajući stotine nevinih ljudi ili pali zgradu vrhovnog suda ili postavlja bombu u centru Bogote raznoseći tela dece koja tu prolaze na putu do škole? hako ostaviti bar malo mesta za perverzno saosećanje sa monstrumom u trenucima kada, bežeći pred poterom i prvi put pritisnut nemoći, počinje da pokazuje obrise čoveka? hako iskonsko zlo ne pretopiti u suvu genijalnost, kada takav čovek nagovori čitavu naciju da ga smesti u njegov lični zatvor u kome radi šta mu se prohte i iz koga beži kada poželi. hako napraviti brižnog pater familijasa od nekoga ko je unesrećio tolike porodice? Čini se da su tvorci „Narkosa”, koliko god to bila nemoguća misija, uspeli da baš takva osećanja izazovu kod prosečnog gledaoca. Baš kao što su uspeli da ga veštim propagandnim trikovima ubede da se mablo nije plašio nikoga i ničega, osim mogućnosti da padne u ruke DEA i završi doživotno u nekom od američkih „supermaks” zatvora najvećeg stepena obezbeđenja. Istina je, naravno, malo manje romantična, jer pažljiv gledalac će lako shvatiti da su, kao i kod svakog egomanijačnog megalomana, mablova briga za sirotinju i ljubav prema ženi i deci zapravo briga i ljubav koje on kroz druge reflektuje ka samom sebi. I da on nije nikakav zli supermen, već inteligentan biznismen, koji je maksimalno iskoristio ogromne rupe u nemoćnom, korumpiranom sistemu. I da je on samo čovek koji je u želji da postane polubog postao poluđavo, da bi se na kraju mita vratio u čovečiji oblik i završio kao trofejna gomila mesa nad kojom trijumfalno stoje i slikaju se lovci na krovu zgrade u medeljinu.