SAUČESNIK ILI ŽRTVA STOKHOLMSKOG SINDROMA

streljačkog voda, čovek koji preko atakame, anda i kolumbijske džungle donosi u medeljin recept za proizvodnju kokaina. I poput Zlatokose koja neće ni „previše tvrde, ni previše meke”, moreno bira baš Eskobara za svog idealnog poslovnog partnera i upoznaje ga s nepresušnim mogućnostima svog „know how”. I tako počinje jedna od najluđih priča druge polovine dvadesetog veka. mroducenti „Narkosa” su, što zbog autorskih prava, što zbog pesničkih sloboda, dali mašti na volju, pa su neke detalje iz mablovog života romansirali, neke prećutali, a neke izmislili. ali istina je podjednako šokantna kao i serija. Eskobar je za samo nekoliko godina stvorio neverovatnu narkoimperiju, štancujući tone kokaina u laboratorijama skrivenim duboko u džungli i krijumčareći ih na nedeljnom nivou dokonoj gospodi u majamiju, koristeći sve zamislive i nezamislive kanale - žene mule, dvokrilce, alave pilote... međutim, mablu nije bilo samo do novca, ionako ga je vrlo brzo stekao toliko da nije imao više gde da ga zakopa, pa je morao da ga iz obesti troši na zoološki vrt s egzotičnim životinjama u svojoj hacijendi „Napoli”. Ne, želeo je mablo nešto drugo - da bude poštovan ili, još preciznije - da bude voljen. mrvo među svojima u medeljinu, potom u holumbiji, u celom svetu, u univerzumu, limita nije bilo. I

Porodica Pabla Eskobara, supruga Marija Viktorija - Tata

Enao, sin Huan Pablo i ćerka Manuela, nakon njegove smrti, posle neuspešenih pokušaja u Nemačkoj i Mozambiku, dobili su azil u Argentini, gde su pod lažnim imenima živeli sve dok njihov identitet nije razotkrio Marijin kolega s posla. Gospođa Eskobar je u „Narkosu” prikazana kao brižna supruga, koja je beskrajno obožavala svog muža (baš kao i on nju), ali je pokazivala znake ličnog integriteta i osećala opasnost koja se nadvijala nad porodicom. Istina je malo drugačija - kao devojčica koja se sa 15 godina udala za Pabla, teško da je imala vremena da izgradi svoju ličnost. Pre je bila žrtva „stokholmskog sindroma” u bračnoj zajednici. Ipak, neki izvori kažu da je znala za poslove i nedela svog muža, ali da nije htela ili, što je još realnije, nije mogla da mu se suprotstavi. Danas mirno živi u Buenos Ajresu. U istom gradu živi i Eskobarov sin Huan Pablo pod imenom Sebastijan Marokin. Završio je arhitekturu, ali se kroz dokumentarac „Gresi moga oca” i knjigu „Moj otac: Pablo Eskobar” suočio s njegovim nedelima. Manuela je odabrala drugačiji put, mirniji život, prema nekim informacijama, preselila se u SAD, u Severnu Karolinu, gde pod novim identitetom radi u jednoj elektronskoj firmi kao inženjer.