PRVA ŽENA OFICIR U SRPSKOJ VOJSCI
Sends, Flora (Sandes, Flora 1876–1956), engleska bolničarka, u vojnoj istoriji će ostati zabeležena kao prva žena oficir u srpskoj vojsci. Počela je kao medicinska sestra u Kragujevcu ali je veći deo rata provela u srpskoj vojsci, prešavši s njom Albaniju, kao vojnik. U proboju Solunskog fronta bila je komandir odeljenja. Kasnije, na Krfu, pored uloge prevodioca, imala je i dužnost nadzora nad istovarom robe i njenim skladištenjem. Odlazila je u Englesku kako bi agitovala za pomoć ranjenicima i bolesnima iz Srbije. Od prikupljenog novca kupuje 120 tona sanitetskog materijala i sa tim dragocenim tovarom kreće u Srbiju. Januara 1915. stigla je u Niš i predala sanitetski materijal. Među srpskim vojnicima se osećala kao da je „deo porodice“. Bila je toliko omiljena da su je vojnici zvali „naš brat“. Flora je jedina žena iz Britanije koja je postala vojnik u Prvom svetskom ratu. Učestvovala je u prvim borbenim redovima i odlikovana je sedam puta (nosilac je prestižne Karađorđeve zvezde i Ordena Svetog Save). Po završetku rata napisala je autobiografiju i predstavila je širom sveta, a na predavanjima je uvek nosila srpsku uniformu. Njene ratne uspomene su prevedene na srpski već 1917. godine i objavljene u Solunu (Engleskinja u srpskoj vojsci), u prevodu podnarednika Spire Radojčića, u to vreme poznatog novinara. Mnogo godina kasnije, legendarna Flora Sends, koja je posle Prvog svetskog rata živela i u Beogradu, za vreme okupacije prestonice u Drugom svetskom ratu, ispričala je ovu zgodu kojoj je prisustvovala, zabeleženu u knjizi Luiz Miler „Naš brat - Život“kapetana Flore Sends: „Jednog dana Nemci su sprovodili neke britanske ratne zarobljenike ulicama Beograda u želji da zaplaše Srbe. Namera im je u potpunosti propala jer su zarobljenici marširajući zviždukali, a stražari nisu mogli da spreče okupljene građane da im kliču i da im daju cigarete. Jedan zarobljenik je prolazeći pored magarca podigao ruku u nacistički pozdrav i povikao: Hajl Hitler!, a za njim je to izvela i čitava povorka.“Dragoceno je njeno svedočanstvo o Milunki Savić sa kojom je delila bolnički šator, kada su obe bile ranjene.
Kao jedna od naših omiljenih zabava mora se spomenuti i učenje srpskog jezika. Srbi su divni učitelji, uvek nestrpljivi da daju, da pomognu. Srpske žene moraju biti plemenite kada rađaju tako osećajne i nežne sinove.
„Tamo daleko“ili „There far Away“bila je pesma o selu, o devojci, o zemlji, i Srbi su je neprekidno pevali. Ali, morali su ponovo u borbu, sa vrlo malo nade da će se skoro vratiti u Srbiju. /…/
Srbin je po prirodi aristokrata zbog svoje dostojanstvenosti. Ako je šoljica kafe sve što ima da vam ponudi, on će to učiniti isto tako ljubazno kao da nudi pravu gozbu, sa istom jednostavnošću i darežljivošću.
Stotine strana mogla bih da ispunim sličnim pričama. I ovo je dovoljno da se pokaže kako je teška bila sudbina Srba. Zbog toga, ako u ovim pričama ima suviše vedrine i bezbrižnosti, ne bih želela da to bude pogrešno shvaćeno. Moja prijateljica je imala običaj da kaže: Naša tužna lica neće pomoći Srbima.
Ni za trenutak nije zaboravljena tuga i pustoš oko nas. Ali ta divna hrabrost i uzvišenost želje za slobodom bile su nezamislive bez malo sjaja na celoj toj zavesi užasa koja nas je okruživala. Da li bi sloboda, besmrtna, neuništiva, bila vredna cena koja je za nju plaćena da smo je zamišljali bez radosti, njenog vernog pomoćnika, ili da je nije pratio smeh, kao muzika njenog trijumfa.