PETORO DECE OSTAJE BEZ KROVA NAD GLAVOM

Mora da napusti podstanarski dom

Adam (11), Kristijan (9), Ana Maria (7), Lena (5) i Kristof (3), petoro dece Kristijana Kopilovića (40) i Eržebet Danji (31) iz sela Nosa kod Subotice, moraju da napuste kuću u kojoj žive više od tri godine kao podstanari, ali još ne znaju ni gde će ni šta će. Živeli su teško i pre, ali od ove godine i sa početkom pandemije njima je krenulo sve nizbrdo.

Ukući koju treba da napustimo zajedno spavamo u jednoj sobi. Nemamo vodu i tata mora da ide po nju u Hajdukovo. Nekoliko puta dnevno biciklom ode i donese vodu koju mama greje na šporetu. Kupamo se u koritu. Kada je bilo vanredno stanje, zbog policijskog časa tata nije mogao da ide u drugo selo po vodu pa smo je štedeli. Imamo i dug za struju – stidljivo priča mali Kristijan.

Za kuću mesečno plaćaju 50 evra, toliko bi najviše mogli i ubuduće, jer sa računima i mesečnim troškom za hranu, neophodnu odeću i obuću, više novca ne mogu da izdvoje. Otac Kristijan ponovo radi, ali skromna zarada i dečji dodatak od oko 11.000 dinara ne pokrivaju sve troškove.

- Samo televizor i frižider su naši. Meni je jako žao što tata mora da vuče balone sa vodom i kada je hladno i kada je jako toplo, ali i to je bolje nego da živimo na ulici. Jako se bojim za sve nas - kaže dečak suznih očiju.

Najstariji Adam ima problema u razvoju i trebalo bi da pohađa specijalnu školu, ali to nije moguće jer je najbliža takva škola u Subotici. Roditelji ne smeju da ga puste samog pošto mu je neophodna pratnja, a ni majka, ni otac nisu u mogućnosti da ga prate i čekaju da završi nastavu. Otac mora da radi, a majka brine o još četvoro dece.

- Voleo bih da živimo u Hajdukovu, to nije daleko od Nose. Ovako mama ide peške 45 do 50 minuta do prodavnice. Žao mi je mame - tiho kaže Kristijan.

Na trpezi su dosad imali najčešće testa i salame, piletinu ponekad vikendom, ali kada je otac Kristijan bio bez posla dešavalo se da je na stolu bio samo hleb.

Deca su željna svega, volela bi da imaju i igračke, bicikle, nove patike...

- Kupe nam mama i tata odeću koju su već nosila druga deca zato što je u prodavnici novo jako skupo. Nemamo veš-mašinu, ali nekoliko puta nedeljno nosimo veš na pranje kod rođake. Čak i kad bismo imali mašinu, ne bismo mogli da je koristimo zato što nemamo vode, bunar je presušio - priča dečak.

Roditelji slušaju sina koji priča kao veliki, žao im je što je prerano sazreo.

- Najveći problem nam je smeštaj jer moramo da se iselimo, a niko neće da nam izda drugu kuću. Spuste slušalicu kada čuju da nas je sedmoro. Zamolili smo vlasnika kuće da ostanemo dok ne nađemo novi dom kažu roditelji.

Kristijan je radio u Mađarskoj, ali se vratio u Srbiju kada je nesrećnim slučajem dvoje njihove dece ispalo iz kombija. Morao je da bude sa ćerkom u bolnici.

Eržebet bi volela da radi, ali to za sada nije moguće, jedino ako bi se skućili u Hajdukovu ili u Subotici i ako bi deca pošla u vrtić.

- Pratimo oglase, zovemo, raspitujemo se, ali za sada se čini sve uzalud - pričaju Kristijan i Eržebet.

Deci sve treba, od odeće i obuće do kreveta i radnih stolova.

- Dešavalo se da budemo i bez struje nekoliko meseci, ali kad zaradim platimo sve. Devojčice traže igračke, a svi bi voleli čokoladu. Dešavalo se da novogodišnje slavlje prođe bez ičega. Ipak, lepo se slažemo, biće bolje, valjda će i nama jednom da svane rekli su Eržebet i Kristijan dok pogledom prate mališane koji se igraju na krevetu.

Kupe nam tata i mama odeću koju su već nosila druga deca zato što je u prodavnici novo mnogo skupo. Voleli bismo da imamo nove patike ili bicikl KRISTIJAN KOPILOVIĆ DEVETOGODIŠNJAK