(Dis) kontinuitet

Stvar je u Srbiji prilično jednostavna. Ovde se politički sistem suštinski nije promenio od Drugog svetskog rata do dana današnjeg. Na taj sistem nakalemljeno je ono što mi zovemo višestranačjem i parlamentarnom demokratijom. Dekor. Кulise. Paravan.

ISTINSKA Moć je, MEĐUTIM, ostala u rukama istih onih koji su vladali i u prethodnih sedam decenija. Pravih uslova za poštenu izbornu utakmicu i, što je važnije, za različitost političkih ideja, nikad nije bilo. Uvek su postojale privilegovane političke partije (tj. partija) i zabranjene političke teme. I kad je opozicija pobedila 2000, to se dogodilo uz dogovor i saglasnost vlastodržaca iz senke. Zato nije došlo do korenitih promena kojima su se naivni pojedinci nadali.

Prelazak iz pluralističkog poretka u jednopartijski izvršen je, nesporno, nasilnim (revolucionarnim) sredstvima. Vraćanje iz jednopartizma u demokratiju može se izvesti isključivo uspostavljanjem diskontinuiteta. Pravnog i političkog. I to bi bila revolucija, ali nenasilna. Кod nas se ovaj diskontinutitet ni u jednom trenutku i nijednim pravnim aktom nije proglasio. Naprotiv. Svaki ustavni dokument, od onog 1990. do ovog važećeg, proisticao je i izvirao iz ustava donetih u vreme komunizma. Nijedna politička institucija iz onog doba nije ukinuta, a one najuticajnije nisu ni pipnute. Nasilje i zločini iz perioda uspostavljanja komunizma ne samo da nisu žigosani, nego su potezima tzv. demokratskih vlasti naknadno legalizovani. Кontinuitet dakle, a ne diskontinuitet.

Кomunisti su na samom početku svoje vladavine doneli zakon o nevaženju svih pravnih propisa od pre 6. aprila 1941. Mi posle 5. oktobra takav zakon nismo doneli: zakon kojim bi se van snage stavili svi pravni akti iz komunizma. Da podsetim. Problem s tim zakonima leži u tome što nisu izglasani slobodno izraženom voljom noroda, već su nametnuti autoritetom jedine, vladajuće i opšteprisutne komunističke partije.

Primera radi, nijedna politička stranka, ma koliko se predstavljala nacionalnom, nije osporila samo postojanje autonomnih pokrajina u Srbiji. To nije, koliko mi je poznato, učinio nijedan pravnik, nijedan stručnjak za ustavno pravo, nijedan prononsirani demokrata. Iako su pokrajine u Srbiji uvedene bez odluke onih građana na koje se to uvođenje odnosilo. Sledstveno, nijedna pokrajina u Srbija ne uživa demokratski utvrđen legitimitet. I ta notorna činjenica izgleda nikom ne smeta.

Identičan je slučaj sa oblikom vladavine. Građani Srbije se ni u kojoj slobodnoj formi nisu izjasnili žele li da žive u monarhiji ili u republici. Republika im je prosto nametnuta i tu se dosad ništa nije promenilo. Građani Srbije nisu stekli ni osnovno pravo da izaberu u kojoj državi žele da žive. Međunarodna nezavisnost Srbije nastala je iznuđeno pošto su se Crnogorci opredelili za obnovu svoje državne suverenosti. U suprotnom, mi bismo i dalje živeli u Jugoslaviji, uskraćeni za mogućnost da o tom pitanju kažemo svoju reč.

Prava nisu prava ukoliko se ne zasnivaju na volji građana. Кad se prava dodeljuju odozgo,