Slikar sa fotoaparatom na krilima paraglajdera

Arhitekta po obrazovanju, a slikar sa fotoaparatom, kako kaže za sebe, i jedan od najpriznatijih domaćih fotoreportera čija su se remek-dela našla u svetskim medijima. Čovek kome je sreća bila saputnik u mnogim opasnostima u kojima se našao. To je samo u kratkim crtama - Dragoljub Zamurović (73).

Zaista čudesne putešestvije krase život ovog fotoreportera. U razgovoru za „Blic“otkriva zašto je i njega među ostalim kolegama radio-voditeljima Josip Broz Tito proglasio državnim neprijateljem, kako je zahvaljujući neobičnom izumu pomoću kojeg je iz vazduha snimao tok Dunava, završio kao pronalazač, ali i kako je izbegavao metke zaraćenih strana tokom ratova devedesetih u bivšoj Jugoslaviji.

Dragoljub Zamurović je rođen i živeo u Nišu do osme godine, kako kaže, igrom slučaja. Njegov otac se po završetku školovanja preselio iz Beograda u Vučitrn gde je dobio posao, potom je otišao u Skoplje, da bi se po dolasku Bugara u Drugom svetskom ratu porodica Zamurović preselila u Prokuplje, pa u Niš. Odrastajući u gradu okruženom brdima i planinama, želeo je da vidi šta se krije iza njih i sa svega šest godina krenuo trotinetom na “put oko sveta“.

- Moj drug Braca i ja smo uzeli njegov trotinet i krenuli. Putovali smo tako što je on čučao, a ja gurao trotinet i obrnuto. Stigli smo do Niške banje, nekih 12 kilometara od Niša, kada nas je prepoznao tatin prijatelj, strpao u autobus i vratio natrag kućama. Bio sam mali, nevaljali dečak. Hteo sam da vidim šta se nalazi van mesta gde živim i zato sam često odlazio od kuće – seća se Zamurović.

Porodica Zamurović je imala četvoro dece. Pre Dragoljubovog rođenja, odmah po oslobođenju, njegov otac se vozio u tramvaju sa ćerkom i sinom kada je ušao jedan partizan, iz džepa izvadio trešnje i dao deci. Otac nije smeo da kaže „Nemojte, prljavo je“jer se uplašio da će ga streljati. Deca su pojela trešnje i razbolela se. Brat Velimir je preživeo, ali sestra Vukica nije. Druga sestra Danica je preminula u 15. godini, a brat se 1958. godine, nezadovoljan stanjem u tadašnjoj Jugoslaviji, preselio u Belgiju. Tako u porodici koja je živela u Beogradu ostaje samo jedno dete. Zato, priča naš sagovornik, nisu ni mogli da ga odbiju kada je 1971. godine rekao da će automobilom otići u Afriku – prvo veliko putovanje koje je trajalo 52 dana.

automobilom u afriku

- Prva knjiga koju sam pročitao još pre polaska u školu bila je “Kroz pustinju i prašumu“od Henrika Sjenkjeviča, zbog koje sam zavoleo putovanja. Kada sam krenuo sa studijama, rekao sam da ću dati sve ispite u junu i da ću da putujem u Afriku. Roditelji su mi dali 340 dolara, toliko su imali. Stavili smo zavesice na stakla automobila, unutra sunđer za spavanje i moja tadašnja devojka i ja smo krenuli preko Italije i Sicilije ka Tunisu, Alžiru, Maroku… Kad smo stigli feribotom do Afrike, prve noći smo prespavali u parku Belveder u Tunisu. Stavili smo cipele i kantu sa vodom pored auta, navukli zavese i zaspali. Kad sam se probudio i pomerio zavese, video sam grupu Arapa u belom koji su okružili auto. Verovatno im je bilo zanimljivo, pa su zato gledali, ali pošto sam se uplašio, razmakao sam naglo zavese i dao gas. Pobegli smo i ostavili sve što je bilo pored vozila. Bilo je tu puno doživljaja. Tako sam se jednom zaglavio u peščanoj dini u Sahari kada sam hteo da napravim dobru fotografiju auta i odnesem je kod proizvođača da im ponudim kao reklamu. Ali nisam znao da je pesak čvrst samo sa strane sa koje duva vetar, tako da je auto propao. Ceo dan sam kopao, metar po metar, da bih ga izvukao. U povratku sam video jednog polugolog čoveka kako puzi po pesku, a nekih 50 metara dalje, iza stene, stajala su četiri konjanika. Sreća pa nisam stao, ko zna šta bi se dogodilo. Ljudi iz “Energoprojekta” koji su tamo radili pričali su mi da se veoma često događalo da razbojnici sačekaju turiste u pustinji, opljačkaju ih ili ubiju – priča naš sagovornik.

I DANAS SE OSEĆAM KAO SLIKAR SA FOTOAPARATOM. JA NISAM PRAVI FOTOGRAF, KAŽE ZA SEBE DRAGOLJUB ZAMUROVIĆ

radio i titovo pismo

Dok je studirao na Arhitektonskom fakultetu, imao je svoju emisiju na Radio Beogradu 202. Pošto u to vreme u Jugoslaviji nije bilo moguće kupiti gramofonske ploče savremene zapadne muzike, Zamurović je putovao po zapadnoevropskim zemljama i sakupljao ploče od muzičkih kuća koje su ih proizvodile, intervjuisao muzičare, a onda su to slušaoci mogli da čuju u emisiji.

- Uz predstavljanje ploča, pošto sam voleo da

se igrami ispričao sam i poneku pričicuk mošto se predugo gradila pruga Beograd-bar rekao sam da bi zbog pruge neko trebalo da dobije odelo na prugek fako su bile šalei to je tada shvaćeno kao napad na državuk r to vreme pojavljuje se Titovo pismo i nekoliko radio-emisijai među kojima i mojai skidaju se sa programak mosle toga se više nikada nisam vratio na radiok

LJUBAV Prema FOTOGRAFIJI

fako je imao dosta visok prosek na fakultetu i voleo da crtai nije radio u strucik mo završetku studija radio je u jednoj firmii a potom je prešao u “flustrovanu politiku”i gde je radio kao fotoreporterk mosle godinu dana je napustio posao ii kako kažei postao samostalni umetnikk parađivao je od N9UUK godine sa jednom od najpoznatijih fotografskih agencija u svetui francuskom “damom”i njegove fotografije su objavljivane u više od OMM časopisa širom svetai a jedna se našla i na naslovnoj strani “iajfa”i što je bilo ostvarenje mladalačkog snak

- goš dok sam bio u osnovnoj školii naleteo sam na nekoliko primeraka časopisa “iajf”i koji je bio sinonim najbolje svetske fotografijei i tada me je privukla fotografijai iako sam voleo i slikarstvok plikao sam otkad znam za sebek ka putovanju po planinskom vencu Atlas u jaroku sreo sam jednog Berbera sa jako izboranim licem i fotografisao gak cotografiju sam poslao na konkurs u kemačkoj i dobio nagraduk To me je podstaklo i sve više sam se okretao fotografijik f dan-danas se osećam kao slikar sa fotoaparatomk ga nisam pravi fotografk solim da svaku fotografiju snimim tako da bude na neki način kao slika – objašnjava Zamurovićk

Izbegavanje Metaka

Tokom ratova devedesetih radio je za “damu” i iako to nije želeoi morao je da ide na ratište jer su “svi tada tražili fotografije iz rata”k gedan od strašnijih događaja koje izdvaja bilo je fotografisanje u domu za stare u kedžarićima u okolini parajevak ld svih lekara i medicinskih sestarai ostala je samo jedna sestra koja je radila sve poslovei čak je stare ljudei žrtve surovog sukobai sahranjivalak pamo putovanje do mesta na kom je snimao bilo je opasno po životk

- pećam sei sedeo sam u transporteru sa novinarom “Tajma”k mrolazili smo pored mesta koje su držale muslimanske snagek mucali su u transporteri a meci su se odbijali od njegak rnutra je uzak prostori sedite i ne možete da se pomerite ni levo ni desnoi a ispred očiju je mali otvor od nekoliko centimetarak lčekujete samo da uleti neki metak i pogodi vas pravo u okok hada smo došli u polurazrušen domi rekli su nam da je na gornjem spratu neeksplodirana bombak kajstrašnije je bilo kada je neko od tih starih ljudii pomalo senilnihi razgrnuo zavesu i tada ih je strefio metak… Bio sam jednom na jajevici sa novinarom Zoranom metrovićem miroćancem i jednim lekaromk ppavali smo u nekom televizijskom repetitoru od betonak Bila je noći nije se video prst pred okomk fspred su bili rovovik oatnici su bili udaljeni 5M metarai vikali sui psovali jedni druge i pucalik iekar je u jednom trenutku izašao napolje i nije ga dugo bilok hasnije smo ga pronašli mrtvogi pogodio ga je zalutali metak… Tek kada sam razvio filmovei postao sam svestan svih strahotak oazmišljao sam koliko sam imao sreće što sam sve to preživeo – zaključuje onk

IZLOŽBA u Beogradu

p obzirom na to da sa suprugom aobrilom svakoga dana šeta po Avalii Adi Ciganliji ili cruškoj gori i fotografišei Zamurović priznaje da mu je jako teško palo zatvaranje u kuću tokom vanrednog stanjak ao početka epidemije završio je projekat na kojem je radio – priču o sokolarima prbijek cotografije bi uskoro trebalo da budu objavljene u „kacionalnoj geografiji“k Trenutno sprema još jednu izložbuk

- hada sam prestao da radim za “damu“i vratili su mi sve negative i slajdovek fmam verovatno oko OMKMMM snimakak joja ideja je da napravim izložbu „pećam se“k Tu bi bile fotografije: iz ratovai demonstracijai prbijei hazahstanai parajevakkk fdeja je da budu izložene na panoima na halemegdanu ili Terazijamak

tvrti put sa filmom „moseban tretman“dorana maskaljevićai rađenom po scenariju auška hovačevića ENVUM)K lsvojivši nagradu za žensku ulogui postala je i ostala jedina glumica s ovih prostora koja je nagrađena na tom najprestižnijem festivaluk

Šansa

oanko junitić napominje da je jilena šezdesetih i sedamdesetih bila najbolji i najlepši ambasador našeg filma u inostranstvuk E„sećina naših filmova koji su se pojavljivali u hanui senecijikkk i drugdei imali su neku lepu njenu uloguk f kad je te NVUMK u hanu dobila nagradu za ‘moseban tretman‘i direktor festivalai predajući joj nagradu i čestitajući joji rekao je da je to i za sve one uloge koje je do tada imala na tom i drugim festivalimak“)

a ona jei paki prisećajući se tih dana i događajai kazalaw

- lko godinu dana pre toga mi je umrla majkai nešto pre toga i otaci a moja je velika tuga trajalak r han smo išli doran maskaljevići auško hovačevići producent aan Tanai ijuba Tadići direktor Centar filma jilan Žmukićkkk pvi su bili ushićenii bilo je i očekivanjak ja sam se osećala nekako usamljenoi tužnok aani su proticalii približio se kraj festivalak na dan proglašenja bila sam gotovo čitav dan u šetnji gradomi bilo je to jedino slobodno vreme kada sam mogla da kupim neke poklonek na povratku je svratila u festivalski centark - Tu mi kažu da film ima šansekkk ldmiče vremei gledam šta se dešavai ne očekujem ništak f odjednomi javljaju da sam dobila nagraduk fznenađenjei radosti zbunjenosti ushićenjekkk

fpaki saznanje da sam laureat kanske nagrade nije bilo najveće uzbuđenjek pve nas koji smo bili iz ekipe užasno je potresla i uzbudila vest da je Beograd srušen u zemljotresuk aogodilo se to tokom projekcije filma eole bšbijak neko je došao u dvoranu i saopštio nam da je pre nekoliko trenutaka saznao da se ruši Beogradk pvi smo se uspaničilii napustili dvoranui razleteli da saznamo vestik Čini mi se da smo satima uzalud pokušavali

da uspostavimo telefonsku vezu. Prvi je, mislim, uspeo paša Petrović i umirio nas. Šta se desilo? Pre čitave panike neko je razgovarao sa Beogradom i čuo uzvik i vapaj da se sve ruši, nakon čega se veza prekinula. hasnije se ispostavilo da je tom čoveku bezmalo pao orman na glavu.

Muke s nagradom

pamo priznanje je posebna priča, mogli bismo reći, iz najmanje dva čina.

- A kad je o nagradi reč, seljko Bulajić je korigovao stvari tako da smo italijanska glumica harla dravina i ja podelile nagradu. fzašle smo, dakle, na binu, svečano su nam uručili nagrade i plakete, svaka je uzela svoje i potom smo, naravno, otišle. ptignem u Beograd i vidim da na mojoj plaketi piše harla. f onda, naravno, ajde u razmenu...

Bilo bi prirodno i očekuje se da se takvo priznanje u zemlji dočeka aplauzom. jeđutim...

Usledila je, potom, rekla je jilena, velika neprijatnost.

- Usledio je zatim jedan zaista neprijatan događaj. kaime, izašao je užasan, skandalozan članak u novinama. gedan kritičar je napisao da je ta nagrada bezvezna, beznačajna... oazbesnim se... i bacim je! hasnije su mi poslali kopiju. jeđutim, u žiriju je tada bio hirk aaglas. karavno, na kopiji nije moglo biti njegovog potpisa.

Uvek se jilena trudila da u inostranstvu prezentuje obeležja ovdašnje tradicije. ka uručenju u hanu NVUM. pažnju je privukla i njena haljina.

- Bila je to haljina od prizrenske svile, božanstvenih boja, koju mi je kreirao Aleksandar goksimović. fmala sam na sebi i stari srpski nakit. Tamo je, razume se, bilo puno stranaca. ijudi su bili oduševljeni haljinom, kumili su me i molili da im nabavim isti takav materijal.

Po povratku u Beograd kupila sam - ako se još iko seća prodavnica po gradu koje su se zvale „auga resa“, gde se prodavalo srpsko platno i slične stvari - poručenih čitavih četrdeset metara prizrenske svile i slala je u iondon, u Pariz… Ta priča sa prizrenskom svilom podseti me na Ameriku, gostovanje sa monodramom „jilena