EKV U OBLAKU SMRTI
Prvi član benda koji je preminuo bio je Ivica Vidović, jedan od najtalentovanijih beogradskih bubnjara, čije upečatljivo dečačko lice pamtimo iz spota „Niko kao ja” benda „Šarlo akrobata”. On je posle raspada ovog sastava došao u bend „Katarina II” sa kojim je snimio prvi album. Godine 1985. otišao je da se testira na neku tada novu bolest koja se pojavila i ispostavilo se da je HIV pozitivan. Ivica je umro 23. septembra 1992. u Beogradu od posledica AIDS-A. Zatim Dušan Gerzić Gera, mladi beogradski slikar, di-džej i grafički dizajner, omiljen osamdesetih godina u beogradskom andergraund svetu, koji je tela članova EKV-A oslikao za čuvenu naslovnicu albuma „Ekatarina Velika”, i to u maniru indijanskih obrednih tetovaža, preminuo je u januaru 1998. u Beogradu. Iste godine umro je i basista Bojan Pečar, plavokosi muzičar čije su bas linije odzvanjale na najboljim pesmama „Ekatarine Velike”, grupe u kojoj je svirao do 1990. godine, kada je zbog ljubavi otišao u London, gde je i preminuo je 13. oktobra od srčanog udara. Prvi bubnjar „Katarine II” Dušan Dejanović preminuo je u novembru 2000. u Beogradu od posledica AIDS-A, a Branko Kuštrin Mango, bubnjar koji ga je privremeno zamenio u „Katarini “II”, takođe je doživeo tragičan kraj. Čuvena Margita Stefanović, čija lepota i virtuoznost nikoga nisu ostavljali ravnodušnim, poslednje godine života je provela u bedi i preminula je 18. septembra 2002. u Beogradu od posledica AIDS-A. Dugogodišnji menadžer EKV Nebojša Grgić Grga, koji je uveliko zaslužan za njihov proboj, umro je u Beogradu 2013. godine, a poslednji menadžer ovog benda, Dušan Ercegovac koji je i producirao njihov album „Dum dum” (1991), kao i izdanje „Iznad grada”, snimljeno na nastupu u Sava centru novembra 1993, preminuo je u maju 2016. godine.
Ovo zdanje je do te mere simbol Njujorka da je prisvojilo gordo ime Carska država, naziv po kojem se država Njujork izdvaja od ostalih. Štaviše, to „Empajer stejt bilding, Njujork, država Njujork“godinama je predstavljalo njegovu jedinu adresu. Nikakav broj nije označavao zgradu „kojoj nije potrebna adresa da bi se znalo gde se nalazi“. Tek pre par decenija, na uporno navaljivanje poštanske službe, zgrada je uvedena u spiskove pod brojem 350, Peta avenija.
Zemljište na kojem se nalazi, površina od otprilike dva hektara na raskršću Trideset četvrte ulice i Pete avenije, gotovo u samom geometrijskom centru ostrva Menhetn, može se smatrati simbolom američkog razvoja. To je bila samo bezimena poljana koju su gazile mokasine Indijanaca kada je 1626. Peter Minuit za đinđuve koje su vredele 60 guldena (ili 24 dolara) otkupio od tamošnjih plemena čitavo ostrvo Menhetn i tako započeo istoriju Njujorka (tadašnjeg Novog Amsterdama), napravivši najunosniju transakciju sa zemljištem u istoriji.
Sudbina je predodredila ovo mesto u samom
središtu ostrva za veliki poslovni centar. Kada je krajem dvadesetih godina hotel „Valdorf Astorija“premešten u svoju sadašnju zgradu na Park aveniji, put za Empajer stejt bilding bio je otvoren.
LEGENDA O OSMOM ČUDU SVETA
Otvoren, ali ne i bez prepreka. Zamišljeno je da oblakoder bude simbol Amerike u najvećem usponu, bogate i samouverene zemlje neograničenih mogućnosti. Ali još dok se projekat radio, Amerika je ulazila u veliku krizu. Novca je bilo malo, samopouzdanja još manje. Pošto su materijalni problemi rešeni, ostali su tehnički. Građevinski propisi su nametali stroga ograničenja: na primer, u Petoj aveniji pročelja zgrada nisu smela da budu viša od 125 stopa (otprilike 38 metara); deo zgrade preko te visine trebalo je povući unutra, tako da se najviša tačka nađe u sredini parcele i da zauzme nešto više od četvrtine raspoloživog prostora. Osim toga, zgrada je morala da bude građena stepenasto, što će postati njena najuočljivija estetska odlika. Dakle, nije bila tako zamišljena, već joj je to rešenje bilo nametnuto. Na prvi pogled izgledalo je nemoguće organizovati gradilište na tako skučenom prostoru. Razumljivo je da blokiranje susednih ulica nije bilo mogućno. Najzad, da bi se ostalo u okvirima predračuna, izgradnju je po svaku cenu trebalo završiti za dvadeset meseci od dana polaganja kamena temeljca.
Finansijska sredstva su prikupljena od najmoćnijih američkih firmi: „Dženeral motorsa“, preko njenog predsednika Džona Raskoba i „Dipona“. Za predsednika i garanta kompanije „Empajer stejt“imenovan je Alfred E. Smit, koji je četiri puta bio guverner države Njujork. Tehničko rešenje bilo je povereno arhitektonskom birou „Šriv, Lemb i Harmon“i dat je samo osnovni zahtev: zgrada treba da zaprema 36 miliona kubnih stopa (broj je dobijen deljenjem raspoložive sume s predračunskom sumom koštanja jedne kubne stope). Izgleda neverovatno, ali je upravo taj jednostavan proračun nametnuo dimenzije građevine koja je trebalo da postane najviša poslovna zgrada na svetu.
Ovim zahtevima arhitekti su dodali još jedan: zgrada mora biti lepa. To im nije pošlo za rukom (ne samo njihovom krivicom: kada su posle petnaest proba maketu projekta pokazali Raskobu, on je rekao: „Zgradi je potrebna kapa“. I ta „kapa“je dodata iako su projektanti upozoravali da neće moći da se koristi kao stub za vezivanje cepelina). Ali niko nije tražio da Empajer stejt bilding uđe u priručnike istorije arhitekture. Postignuto je nešto što je ostalo jedinstveno u analima arhitekture svih vremena: izgradnja je koštala mnogo manje od predračuna (40.948.900 dolara prema predvidenih 50.000.000). I to uprkos izmenama projekta do kojih je dolazilo tokom radova.
Prema prvobitnom projektu, oblakoder je trebalo da bude neznatno viši od dotad najvišeg njujorškog vrha Krajsler bildinga. Ali „kapa“koju je Raskob zahtevao, mada mu je narušavala estetski izgled, prilično mu je povećala visinu. Zahvaljuju
S nestrpljenjem je iščekivala kraj porođaja od 17 sati, a onda doživela najsrećniji i najtužniji dan u životu.
Gledate u sliku Magde Njuman, koja sija od radosti u iščekivanju svog sina. Porođaj je trajao 17 sati i bio je težak i mučan, a ona i njen suprug Rasel s nestrpljenjem su očekivali prvi susret sa detetom. Međutim, kada je beba stigla na svet, doživeli su istovremeno i najlepši i najpotresniji trenutak svog života.
Kada je pogledao bebu, Rasel je povikao: „Bože! Šta se to dešava? Šta će se dogoditi?” Sestre su se odjednom uzvrtele i odnele bebu, ne dozvolivši Magdi da pogleda svog sina. Tog dana Magda je dugo ostala na stolu jer su svi lekari i sestre bili zauzeti spasavanjem života njene bebe.
Beba nije plakala niti disala. Nije izgledala kao druge bebe. Nije imala uši, jagodice, gornje i donje kapke. Nije imala ni očne duplje. Jedino što je na licu imala bila je mala vilica i oči koje su klizile nadole.
Posle mnogo sati agonije, lekari su došli do odgovora, zbog kojeg je Rasel gorko zaplakao. Beba je rođena sa Tričer-kolinsovim sindromom. Šta je Tričer-kolinsov sindrom? Tričer-kolinsov sindrom utiče na razvoj kostiju i drugih tkiva u licu. Znaci i simptomi variraju u rasponu od gotovo neprimetnih do teških. Većina obolelih ima nerazvijene kosti lica, pre svega jagodice i veoma malu vilicu i bradu. U težim slučajevima, nerazvijenost kostiju lica može ograničiti disajne puteve, uzrokujući respiratorne probleme koji mogu biti opasni po život.
Ljudi sa Tričer-kolinsovim sindromom često imaju oči nagnute nadole, resprsnute trepavice, a iako nije pravilo, neki izgube i vid. Sindrom se karakteriše i odsustvom ili nedovoljno razvijenim ušima, dok se kod polovine javlja gubitak sluha.
Stanje utiče u jednu osobu od 50.000 ljudi, a prouzrokovano je mutacijama specifičnog gena.
Dečak, koji je u međuvremenu dobio ime Natanijel, odmah je smešten na dečje odeljenje intenzivne nege gde je proveo prvih mesec dana. Rasel i Magda kasnije priznaju da im je trebalo godinu dana da se naviknu na lice svog sina i da se ne trgnu kada ga pogledaju. Međutim, fizička pojava njihovog deteta nije bila najgori deo Natanijelove sudbine. Veći problem bio je to što njegovo telo nije funkcionisalo. Nije mogao da jede niti da čuje. Disao je samo uz pomoć lekara. Vazdušni prolazi su mu bili stravično uski. Jedino utešno bilo je to što mu je mozak bio neoštećen.
U prvih godinu dana je dečak prošao 10 operacija kako bi mogao da živi. Magda i Rasel nisu ga izvodili u šetnje jer su ljudi zapanjeno vrištali kada bi ga videli. Kada je imao oko pet godina, Natanijel je postao svestan svog izgleda. Svaki put kada bi se pojavio negde, deca bi u panici bežala od njega. Shvatao je da je problem u njemu. Deca su mu govorila da je čudovište.
Do svoje 11. godine je Natanijel imao 54 operacije, od kojih je dobar deo bio vrlo težak. Lekari su mu praktično presložili sve kosti na licu. Sate i sate je dečak provodio na operacionim stolovima, okružen alatima koji će mu rasporiti lice i telo. Međutim, sve je izdržavao. A onda, 2012. godine, pojavila se knjiga „Čudo” (Wonder) uz pomoć koje je ova retka bolest približena celom svetu. Knjiga govori o dečaku Augustu Pulmanu koji je rođen s ovim sindromom.
FIZIČKA POJAVA NJIHOVOG DETETA NIJE BILA NAJGORI DEO NATANIJELOVE SUDBINE. VEĆI PROBLEM BIO JE TO ŠTO NJEGOVO TELO NIJE FUNKCIONISALO. NIJE MOGAO DA JEDE NITI DA ČUJE, JEDVA JE I DISAO
Natanijel je 2015. godine krenuo u lokalnu srednju školu, sa velikim strahom da će biti maltretiran i doživljavati vršnjačko nasilje. Zato im je Natanijel pre svog prvog dana poslao otvoreno pismo koje je glasilo ovako:
„Hej,
Kako ste proveli leto? Voleo bih da odvojite par minuta kako bih vam se predstavio. Zovem se Natanijel Njuman i ovih dana selim se u Nju Džerzi gde ću pohađati peti razred.
Moji roditelji i ja mislimo da je dobra ideja da vam se malo predstavim pre nego što me prvi put vidite. Tako će nam verovatno biti lakše da se sprijateljimo. Sigurno se pitate zašto. Pa, zato što sam ja malo drugačiji od druge dece. Znam, znam, reći ćete da su sva deca drugačija. Ali ja sam još malo više drugačiji. Rođen sam sa retkom bolešću koja se zove Tričer-kolinsov sindrom. Zbog njega se bebama događaju lude stvari još u maminom stomaku. Kosti vam ne rastu normalno, a lice vam se ne razvija. Onda se rodite drugačiji od svih ostalih, pa i ne možete da radite obične stvari, recimo, da jedete ili dišete, čak i čujete. Međutim, zahvaljujući tome što sam naišao na sjajne doktore, ja mogu da jedem i čujem i dišem dosta dobro. Ipak, i dalje izgledam dosta drugačije i ne želim da vas to iznenadi i uplaši kada me vidite.
Onda, 2016. godine, posle niza teških operacija, Natanijelu je cevčica konačno uklonjena. Po prvi put u životu disao je samostalno.
Uz to, po knjizi „Čudo” snimljen je i film u kome glume Džulija Roberts, Džejkob Trembli i Oven Vilson.
Džejkob Trembli stavljao je masku više od dva sata pred snimanje, zbog čega izgleda posebno uverljivo.
Natanijel trenutno živi kao običan 17-godišnjak. Navikao se na svoje stanje.
Ptići roda novi su ukras novosadskog naselja Klisa nadomak auto-puta Subotica – Beograd.
Njihovi srećni roditelji deo su kolonije roda koje su naselile vrhove stubova betonskog kostura nezavršenog tržnog centra. Zabeležene bistrim okom kamere našeg fotoreportera Nenada Mihajlovića, ove graciozne ptice na tom lokalitetu napravile su već 14 gnezda i još vredno grade, a prema rečima ornitologa Milana Ružića iz Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije (DZPPS), tamo je prebrojano sada već 20 parova te zaštićene vrste. Odnedavno su bogatiji za nove najmlađe članove koji će učiti da lete sa ovih vrtoglavih visina. Pravljenje gnezda na preko 20 metara visokom betonskom stubu nešto je potpuno novo za rode pa Ružić kaže da na toj lokaciji možemo videti jednu malu evoluciju ponašanja te ptice.