VELIKA DEPRESIJA
U rano jutro 23. maja 1934. godine, šestočlana potera krila se u grmlju u blizini mesta Gibslend, u severoistočnoj Luizijani. U devet sati i 15 minuta naišao je ukradeni sivi „ford V-8“i u njemu dvoje kriminalaca. Ona je bila u crvenoj haljini, on u plavom odelu, sa šeširom. Za 16 sekundi na njih je ispaljeno 150 metaka.
Tog jutra, na seoskom putu, neslavno su završili život Boni Parker i Klajd Berou. Boni su bile 24, a Klajdu 25 godina. Tokom iduće tri decenije, njihova imena će biti gotovo zaboravljena, pojavljivaće se povremeno tek na stranicama petparačkih romana. „Slavu“u kojoj i danas uživaju, Boni i Klajd mogu da zahvale filmu Artura Pena iz 1967, sa Fej Danavej i Vorenom Bitijem u naslovnim ulogama.
O Boni i Klajdu, najpoznatijem američkom odmetničkom paru koji je postao deo nacionalnog foklora, napisano je i mnogo knjiga. Na 75. godišnjicu od njihova krvavog kraja pojavilo se novo delo iz pera teksaškog novinara Džefa Gina, koji razbija romantični mit o dvoje kriminalaca.
U Penovom filmu oni su dva glamurozna lika. U knjizi „Go Down Together: The True, Untold Story of Bonnie and Clyde“, Gin daje potpuno drugačiju sliku o to dvoje teksaških klinaca iz sirotinjske četvrti Dalasa.
Nije u njihovim životima bilo nikakvog glamura. Spavali su u ukradenim automobilima ili na otvorenom, često mokri, promrzli, prljavi i gladni. Pljačkali su radnje, pumpe, poneku banku, za tek nekoliko zgužvanih novčanica, bili su u svom „poslu“šeprtlje. I bili su okrutni. Ubijanje je bilo jedino u čemu su bili dobri.
Prema Ginu, par je ubio 11 ljudi, uglavnom policajaca, i gotovo uvek u panici i očaju a ne zato što su imali plan. Sve pustolovine i nedaće Boni i Klajda, piše Gin, bile bi čista burleska da u pitanju nisu bili i ljudski životi. To što su dve godine uspešno izmicali pravdi, nije bilo zato što su bili vešti nego zato što su teksaški policajci bili nesposobni. Potreban je bio jedan bivši, ali odlučni teksaški rendžer da bi Boni i Klajd bili zaustavljeni.
Gin je inače i sam prešao hiljade milja tragom Boni i Klajda. Njegova knjiga je rezultat velikog istraživačkog rada, proučavanja pisama, dnevnika, policijskih i FBI izveštaja, kao i dva neobjavljena rukopisa - Klajdove majke i njegove sestre.
Gin opisuje Klajda kao naglu prirodu, mladića koji voli novac i koji je pokušao da radi za novac, ali je onda video da je teški rad mnogo manja zabava nego pljačka.
Boni, koja je Klajda upoznala kad joj je bilo 19 godina i već je bila razvedena jer se udala još kao tinejdžerka, sanjala je o uzbudljivom životu, sebe zamišljala kao glumicu i pesnikinju. Bila je visoka jedva metar i pedeset, volela je lepu odeću, brza kola i oružje. Boni je želela da bude slavna, a Klajd je hteo da svi budu u strahu od njega. Klajdova porodica je bila jako siromašna, njegov otac skupljao je staro gvožđe. Bilo je neizbežno da dečak postane kradljivac - prvo pilića, pa automobila, onda pljačkaš banaka i na kraju ubica.
Fotografija njihovog poljupca bila je izložena u galeriji „Photographs Do Not Bend“(PDNB) u Dalasu (Teksas), zajedno s kopijom Klajdovog policijskog dosijea, otiscima njegovih prstiju i upozorenjem: „Ovaj čovek je veoma opasan. Oprez prilikom njegovog hapšenja“.
- Neki zločinci postanu ikone - izjavio je direktor galerije Bert Finger.
- Boni i Klajd su to svakako bili. Oboje su bili lepi, a nikogovići. Pljačkali su banke u vreme kada one nisu uživale simpatije.