Tata i mama se bore, ali nemaju para za kupatilo

Bolesni dušan koji je zimus, svi se čude kako, jedva ostao živ, sam je izmerio nivo šećera u krvi, pa nazuo gumene opanke i natak‘o kapuljaču na glavu, i kroz dvorište, brzo da ne pokisne, odjurio u poljski ve-ce. Petoro njegovih braće i sestara, šćućureno na jednom krevetu, u prostoriji u kojoj i obeduju i spavaju i kupaju se, peru veš, ostalo je da ga sačeka.

a tog dana lila je kiša iz neba nad donjom Pološnicom, u brdima 15 kilometara od Kosjerića, do kojih vodi loš, krivudav put preko šuma i potoka. lepo je ovo selo, nalik nekim alpskim, ali staro i pusto. Sve šestoro dece koje u njemu živi je na istoj adresi - domu devetočlane porodice Jovanović, u teskobnoj kući od 40 kvadrata koja nema kupatilo.

da je onaj put od Seče reke do donje Pološnice iole bolje pa doći i videti kako se Nenad i milka Jovanović, nezaposleni roditelji, junački bore protiv siromaštva za svoju decu. Pre par meseci im je život otvorio novi, mnogo teži front od onog na kom je ih je opkolila nemaština.

- dušanu je 21. januara otkriven dijabetes. U bolnici u Užicu mu je izmereno 54,2 šećera u krvi, sedam-osam puta preko maksimalne granice. lekari nisu imali objašnjenje kako je ostao živ priča otac Nenad Jovanović.

dušanu je 10 godina. Njegovom starijem bratu milošu je 11. Najmlađi među Jovanovićima, rade, tek je napunio tri. Sa njima i tri sestre - anđelka (7), mila (6) i dušica (4). Pod istim krovom, nadograđenim na kuću zidanu pre 200 godina, živi i baba milena, Nenadova majka.

- Nas osmoro jede iz jednog, a dušan zbog dijabetesa iz drugog lonca. Njemu su sprema potpuno drugačija hrana nego nama i mama strogo vodi računa šta on sme da jede. Nas petoro, kad se probudimo, mama dočeka poljupcem za dobro jutro, a dušana pitanjem „jesi li merio šećer“. Nismo ni znali koliko smo bili srećni dok se on nije razboleo - priča miloš, najstariji od braće i sestara.

Jovanovići žive od četiri dečja dodatka, maline i dnevnice koju Nenad i milka zarađuju kao fizikalci. Poneki dinar ućare u donjoj Pološnici, održavajući tuđa dvorišta čiji su vlasnici u inostranstvu.

dušan ne voli da priča o sebi i svojoj bolesti, govori samo o roditeljima.

- Naši mama i tata su najveći borci. Za njih nema teškog posla, nijedan ne odbijaju da bi nas prehranili i obukli. Tata je, ih, koliko puta, radio kod drugog kao zidar, a mama mu pomagala i mešala malter. U sedmom mesecu trudnoće mama je nosila crep za pokrivku kuće i nije joj bilo teško. išla bi ona svaki dan u nadnicu, ali ne može uvek, mora da ostane da brine o nama - veli dušan Jovanović.

Tata je, hvali dečak svog oca, vrstan majstor. Sam bi, smelo tvrdi mališan, njegov tata, bez ičije pomoći, napravio kupatilo samo kad bi bilo para.

- do tada, dok odnekle ne nađemo materijal, kupamo se u koritu, ovde u dnevnoj sobi između šporeta i veš-mašine. mama sa česme donese vode u kofi, pa je greje na šporetu i jedno po jedno nas kupa. iznad svega bi želeli da imamo kupatilo. U staroj kući, odmah uz ovu uz koju živimo, ima mesta da se ono napravi. Srušili bismo staru kuću i na mestu nje ozidali dve sobe i kupatilo - otkriva planove dušan.

milan i dušan spavaju zajedno u jednom,

Dugačko i burno istorijsko razdoblje, srednji vek, osim spaljivanja veštica, iznedrio je i brojne druge neobične običaje. S ove distance, neki od njih deluju nam suludo, drugi smešno, a ima i onih bizarnih, što samo upućuje na nedostatak kritičkog razmišljanja.

Život u srednjem veku znao je da bude bedan, okrutan i kratak, i to ne samo za ljude. Sve vrste životinja, od vinske mušice do mrkog medveda, mogle su se naći s pogrešne strane zakona, optužene za grehe, od uništavanja useva do šurovanja s demonskim entitetima (za poslednje se, pogađate, najčešće sudilo crnim mačkama, a bulom pape Grgura IX iz 1233. službeno je naloženo masovno istrebljenje ovih saradnica Nečastivog). Postoje zapisi o čak osamdeset i pet sudskih procesa koji su vodili protiv pripadnika faune, a većina osumnjičenih proglašena je krivima pa, u zavisnosti od sreće, obešena ili bačena na lomaču, piše “Povijest”.

Blaže kazne bile su progonstvo, udarac po glavi ili samo usmena opomena. Prvi zabeleženi slučaj dogodio se kod Aoste u severozapadnoj Italiji 824. godine, kad su krtice izvedene na sud zbog kaznenog dela vandalizma. Godine 1474. jedan petao je optužen za protivprirodni čin: više svedoka videlo ga je kako leže jaja. Kako nije rekao ni kukuriku u svoju obranu, skratili su ga za glavu.

Negde u to vreme mladoj magarici sudilo se za zločin razbludnosti. Srećom, njen gospodar uspeo je da dokaže da ju je na bludne radnje prisilio magarac koji nije znao da “ne” znači “ne”, pa su optužbe protiv dugouhe gospođice odbačene. Životinje su mogle biti dovedene i na svetovne i crkvene sudove, a imale su pravo i na advokata. Najčešće se ipak sudilo svinjama, za koje se verovalo da imaju apetit prema ekstremitetima pokojne ili žive dece. Ova praksa potrajala je debelo iza srednjeg veka: zadnja životinja pred sudiju je izašla u 18. veku!

KADA JE REČ O BLAGIM KAZNAMA, TU SU BILI: PROGONSTVO, UDARAC PO GLAVI ILI SAMO OPOMENA...

cipele Sa Šiljcima za imućnu GOSPODU

Odeća i obuća bili su izuzetno važni srednjovekovnoj eliti, koja je na prvi pogled htela da se razlikuje od običnih građana i kmetova. Poslednji modni krik 12. veka bile su cipele poznate kao poulaine. Na vrhovima su, naime, imale dugačke šiljke, koji su se punili vunom ili senom, a pored estetske, imale su praktičnu funkciju: nestašna gospoda koristila su ih kako bi njima podizala dugačke haljine dama koje bi sedele preko puta njih. Legenda kaže da ih je izumeo engleski kralj Henri II kako bi prikrio

svoja deformisana stopala.

Godine 1215. u Parizu je donesen zakon koji je profesorima na visokim školama zabranjivao nošenje cipela sa zašiljenim vrhovima. Ipak, među plemstvom su i dalje bile u modi, a tokom sledeća dva veka znatno su narasle u dužinu. Kraljevi i kraljice su, na primer, znali da nose cipele sa šiljcima dužim od 70 centimetara!

Dame bez obrva i trepavica

Bujna kosa, debele obrve i trepavice koje podsećaju na minijaturne lepeze, premazane s pet-šest slojeva vodootporne maskare, nisu oduvek bili u modi. U srednjem veku čelo se smatralo središnjim, najlepšim i najkarakternijim delom lica. Kako bi ga naglasile, dame su čupale obrve i trepavice, što im je davalo zavodljiv izgled, a kosu na temenu su redovno brijale.

Svedoci bračnog Spajanja

Srednjovekovni brakovi nisu imali veze s ljubavlju - sklapali su se zbog finansijskog, društvenog ili političkog interesa. Žene se, dakako, nisu pitale žele li se udati: ako su njihovi očevi zaključili da moraju, morale su. Granica za stajanje na ludi kamen bila je 12 godina (za žene), odnosno 14 godina (za muškarce). Formalne ceremonije nisu postojale: bilo je dovoljno izreći pristanak, stvarni ili iznuđeni i bili biste vezani bračnim čvorom za čitavu večnost. Iz tog razloga, venčanja su se često održavala na ulici, u krčmama, pa čak i u krevetima. Kako je bilo teško dokazati da se par zaista uzeo, od 12. veka brak postaje sveti sakrament, strogo motren od strane crkve. Privatnost je bila nepoznat koncept: prvi bračni odnos nije se smatrao intimnim činom već poslovnom transakcijom, pa su ga - pogotovo