DRAGAN ŠUTANOVAC
Bojkot je opoziciju samo gurnuo u dublju izolaciju
Podržavam sve gra ane koji su izašli na ulicu iskreno zabrinuti za stanje u kojem se nalazi zdravstveni sistem i za svoje zdravlje. Ipak, spontani skup neki su zloupotrebili, kaže u intervjuu za “Blic” Dragan Šutanovac, predsednik Saveta za strateške politike i bivši ministar odbrane.
On navodi da su građani dovedeni do pucanja i da su s pravom ljuti. - Dok je na početku pandemije država bila konzervativna i oštrim metodama sprečavala širenje virusa, građani su bili liberalni, a mnogi nisu ni verovali da smo ozbiljno ugroženi. U međuvremenu, umesto da se stvari polako menjaju, da država popušta, a samodisciplina raste, desilo se opšte opuštanje i konačno nam preti slom sistema. Spontani skup ispred Skupštine se pretvorio u svoju negaciju, zloupotrebljen od strane nacionalista, pojedinih lidera i liderčića opozicije, ali i stranog faktora koji godinama radi na pripremi ovakvih protesta, doveo je do nasilja da bi se samo posle nekoliko sati potpuno izgubio prvobitni smisao skupa i stvar okrenula ka Kosovu, svetinjama i litijama kroz Beograd. Podržavam sve ljude koji su izašli na ulicu iskreno zabrinuti za zdravstveni sistem i svoje zdravlje, ali isuviše sam iskusan da bih dozvolio da me neko izmanipuliše i iskoristi u svojim sakrivenim namerama o kojima pišem već dve godine. Dok se jedni bune protiv režima, drugi imaju pokaznu vežbu manjeg obima koja preti da eskalira ukoliko dođe do rešenja odnosa Beograda i Prištine. Znam da mnogima ovo nije jasno, ali pitanje je zašto lideri demokratske opozicije koji učestvuju u protestima to ne kažu javno. Izgleda da i dalje veruju da put u Brisel vodi preko Moskve pa se tako kao kandidat za predsednika Srbije ispred demokratske opcije često pominje direktni eksponent ruskog interesa. Ono što je izvesno, za bilo kakvo ozbiljno organizovanje neophodno je da dođe do smene generacije u opoziciji i da na liderskim pozicijama dobijemo ljude koji neće kalkulisati i koji su spremni na žrtvovanje.
Očigledno je tu bilo i nekih ekstremnih grupacija. Lomilo se, letele su kamenice, baklje, suzavac...
- Za razliku od neorganizovane opozicije, bez vođstva, sa bledim i neuverljivim zahtevima, ekstremne grupacije već izvesno vreme imaju ozbiljnu koordinaciju i dosad su se obučavale na Zlatiboru, vežbale u Crnoj Gori, a sve vreme im je Srbija glavna meta i poligon.
Kako ocenjujete reakciju policije?
- Nema tu nikad sreće, kad dođe do sukoba sa policijom, gotovo uvek dolazi do prekomerne upotrebe sile. Danas uz moderne tehnologije lako je utvrditi ko je prekršio pravila postupanja, ali isto tako i locirati izgrednike iz redova huligana. Čitam komentare, jedan dan se zamera policiji što je reagovala, drugi dan se zamera što ne reaguje, a većina njih samo radi svoj posao i pita se kad će ovo da se završi.
Dijalog Beograda i Prištine po svoj prilici se nastavlja. Šta očekujete?
- Stiče se utisak da je ulaskom Lajčaka i posebno Grenela, predstavnika EU i SAD, u proces pregovora došlo do ubrzavanja traganja za rešenjem. Sastanak u Parizu uz učešće lidera Francuske i Nemačke pokazuje izrazitu želju da upravo EU bude glavni pregovarački posrednik. Međutim, njihov trud ka pronalaženju kreativnog rešenja je znatno manji od američkog i biće izuzetno teško da se dođe do obavezujućeg dogovora koji mora da se bazira na kompromisu, a ne na zahtevima i ultimatumima bilo koje strane. Iako smatram da je svaki sporazum bolji od nesporazuma i da Srbija vremenom nikada nije dobijala bolje šanse, nisam ubeđen da je rešenje na vidiku.
U trenutku kada su SAD pokazale pojačano interesovanje za rešenje kosovskog problema, Haški tribunal podigao je optužnicu protiv Tačija. Slučajno baš tad?
- Krajem prošle godine delovalo je da Vučić i Tači mogu doći
SPONTANI SKUP ISPRED SKUPŠTINE SE PRETVORIO U SVOJU NEGACIJU, ZLOUPOTREBLJEN OD STRANE NACIONALISTA, POJEDINIH LIDERA I LIDERČIĆA OPOZICIJE, ALI I STRANOG FAKTORA
do nekakvog održivog dogovora, ali već tad je bilo očigledno da postoje centri moći kojima nije do dogovora koji bi pravili sami Beograd i Priština. Praktično Srbija se našla razapeta kako na unutrašnjepolitičkoj sceni tako i na međunarodnoj. Dok bi jedni da se zadrži status kvo, nesvesni da ta opcija ne postoji, drugi žele unilateralno rešenje, ali da samo jednoj strani odgovara, što je takođe nemoguće. U međunarodnoj areni je još komplikovanije, ambasador Rusije prijateljski nam poručuje da nema dogovora bez Moskve, a u isto vreme vidimo da su se u Parizu usaglasili “svi” sem Srbije. Otkazivanje sastanka u Vašingtonu je svakako mala pobeda onih koji ne žele da vide Ameriku kao glavnog posrednika iako je ova administracija pokazala možda najviše razumevanja i želje da se dogovori, a ne da nametne dogovor. Slučajnost ili ne, mislim da je otkazivanje tog sastanka oštetilo naše pregovaračke kapacitete. Podsetiću, ova američka administracija je bila vrlo uspešna u posredovanju između Atine i Skoplja i to ne zato što se držala zacrtanih rešenja, već je pokazala kreativnost.
Kakav bi sporazum po vašem mišljenju bio prihvatljiv?
- Ono što bi za jednu stranu bilo apsolutno prihvatljivo, za drugu je apsolutno neprihvatljivo, zato smatram da nam treba etapni sporazum koji bi omogućio potpunu normalizaciju odnosa, ali i uvažio realnost koja nam govori da se ne radi samo o odnosu Beograda i Prištine, niti o regionalnom problemu, već da od ukrajinskog rata problem Kosova ima i veće implikacije. Koliko god političari komplikovali odnose, očigledno je da se građani ponašaju racionalnije i da se život između Albanaca i Srba odvija mimo svih problema, zato je od velike važnosti razgovor o ekonomskoj, odnosno privrednoj saradnji. Za mene bi bio prihvatljiv svaki sporazum koji bi pre svega garantovao mir i bezbednost u regionu, sporazum koji bi uvažio činjenicu da obe strane imaju legitimno pravo na zahteve, ali i da obe strane imaju obavezu na ustupke. Iako se u ovom trenutku stiče utisak da se problem mora okončati, moje ubeđenje je da će pojedine probleme život rešiti, ipak su Srbi i Albanci upućeni jedni na druge i ukoliko žele da napreduju to će biti izvodivo samo uz uzajamno razumevanje i dobre odnose.
Kako komentarišete rezultate izbora?
- Nažalost, desilo se upravo ono što sam i predviđao pre više od godinu dana kada je deo opozicije okupljen u SZS proglasio bojkot prvo Skupštine, a kasnije i izbora. Umesto da opozicija ima 50 poslanika, da obezbedi sebi medijsku prisutnost i sa novcem koji dobija od Skupštine krene da terenski radi po Srbiji, opozicija se raduje “pobedi” u bojkotu koji vodi ka bankrotu više opozicionih stranaka.
Za bilo kakvo ozbiljno organizovanje neophodno je da do e do smene generacije u opoziciji i da na liderskim pozicijama dobijemo ljude koji neće kalkulisati i koji su spremni na žrtvovanje
Ko je pobednik, a ko gubitnik ovih izbora?
- Da živimo u nekoj od zapadnih demokratija koje imaju samo tekuće probleme, ne bi postojala nikakva dilema da je Vučić srećni pobednik. Međutim, problemi koji su pred Srbijom čak ni Vučića ne mogu da čine srećnim. SNS partijske kolege u izbornoj noći igrale su kolo svesne da im je pobeda poklonjena, a da odgovornost neće biti na njima. Što se tiče gubitnika, po mom sudu najveći gubitnik je Demokratska stranka koja više, ne da nema poslanike u parlamentu, već se samoinicijativno odrekla i odborničkih mesta širom Srbije. Kada Đilas, Janko, Jeremić... pozivaju na bojkot, u životu njihovih stranaka se ništa neće promeniti jer one nikad i nisu izlazile na izbore i nemaju predstavnike u lokalnim skupštinama. Ali, kad se na taj potez odluči DS, onda je to veliki problem. Nisam sklon da verujem u dobre namere koalicionih partnera prema DS-U, uostalom pogledajte šta se dešava oko Nikole Jovanovića, videćemo gde će on napraviti transfer, a onda će valjda svima biti jasno šta se u stvari dešava.
Kakvu vladu očekujete?
- To je pitanje od milion dolara. Neophodno je da dobijemo vladu koja će poštovati institucije, smoći snage da obnovi, tj. ubrza proces ispunjenja uslova za otvaranje poglavlja za nastavak EU integracija, koja će naći rešenja i za ekonomske probleme i za tenzije u društvu. Na spoljnopolitičkom planu neophodan je ozbiljan rad kako bi Srbija konačno stekla nekog saveznika. Čerčil je govorio da je “bolje ratovati sa saveznicima nego bez saveznika”, moj utisak je da Srbija nema saveznike. Neće biti opravdanja za bilo kakav kadrovski promašaj jer izbor zavisi isključivo od Vučića.
Neki mogući sporazum Beograda i Prištine morao bi da uvaži činjenicu da obe strane imaju legitimno pravo na zahteve, ali i da obe strane imaju obavezu na ustupke