SA PRESAĐENOM JETROM ŽIVIM VEĆ ČETVRT VEKA
Institut „Dedinje“obeležio jubilej prvih transplantacija zajedno sa svojim pacijentima
Tada sam ležao među mladim ljudima koji su bolovali od jetre i hrabrio sam ih rečima nemojte da se plašite, ja ću biti prvi i svakog narednog ispratiću do operacionog stola, što sam i uradio, kaže za „Blic“Nikola Vučićević iz Beograda, prvi pacijent sa transplantiranom jetrom u našoj zemlji. Ima 71 godinu i već četvrt veka slavi novi život.
Unoći između 11. i 12. jula 1995. godine na Institutu za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“paralelno u dve sale obavljene su prve transplantacije jetre i srca. Bio je to epohalni događaj u tadašnjoj Jugoslaviji, a za Vučićevića – spas.
- Živeo sam i danju noću, doduše više noću. Od 1993. do 1995. godine imao sam četiri kome i četiri trovanja mozga. Na kraju mi je ustanovljen težak oblik ciroze - priča Vučićević.
Nakon oporavka od poslednje kome na Infektivnoj klinici, baš tog 11. jula trebalo je da bude pušten kući.
- Tada mi je prof. dr Dragan Delić rekao da postoji mogućnost za transplantaciju jetre. Rekao sam - u redu, ali nemojte da kažete mojoj supruzi da se ne brine - kaže on.
Na Institutu „Dedinje“oporavljao se 50 dana, a šoksoba
ZAJEDNO NAKON TRANSPLANTACIJE I OPORAVKA PACIJENTI POSETILI LEKARE
u kojoj se nalazio bila je tik uz sobu u kojoj je bio prvi pacijent sa transplantiranim srcem.
- Nakon dve nedelje video sam ga kako radi sklekove, a ja nepokretan, sav u žicama. Došlo mi je da pokidam sve sa sebe. Morao sam da učim da hodam. Najsrećniji sam bio posle 40 dana, kada sam došao do kupatila bez ičije pomoći. Zahvaljujem se doktorima i nesebičnoj humanosti porodice donora koji
su spasli četiri života i pored lične tragedije sa nastradalim sinom - ističe Vučićević.
Ovaj istorijski poduhvat uradio je prof. dr Božina Radević, rukovodilac tima za transplantaciju jetre zajedno sa prof. dr Đorđem Radakom. Godinu dana trajale
su intenzivne pripreme, što je podrazumevalo odlazak lekara na edukaciju u Hanoveru, kao i eksperimentalnu fazu transplantacije na svinjama.
- Oformili smo tim lekara iz svih specijalnosti, ne samo sa Instituta „Dedinje“već i kolega iz gotovo svih beogradskih klinika, Instituta Medicinskog fakulteta i VMA. Bio je to vreme našeg velikog entuzijazma i zajedničkog rada - kaže za „Blic“prof. dr Radević.
Tog 11. jula lekari iz tima uputili su se ka KC u Novom Sadu gde su preuzeli srce i jetru donora. Prof. dr Miodrag Perić, koji se sa prof. dr Reikom Huskićem i dr Duškom Nežićem nalazio na čelu tima za transplantaciju srca, opisuje nam atmosferu tog dana:
- Sećam se da je počeo da pada sumrak kada smo se vraćali za Beograd. Bili smo u kolima u kojim se nalazio kontejner sa srcem. Nismo mnogo pričali tad - ističe prof. dr Perić.
Transplantacija jetre trajala je oko šest sati, a srca sat i po.
- Verovao sam da ćemo uspeti. Sećam se da su me pred sam ulazak u salu obavestili da pacijent želi da me vidi. Razgovarali smo i rekao sam mu: ,,Nikola, mislim da smo spremni“, i on je potvrdio - kaže prof. dr Radević.
Pred sam ulazak u salu, kaže prof. dr Perić, nije bilo mnogo vremena za razmišljanje.
- Sigurno da smo bili uzbuđeni. Kad vidite da je srce zakucalo, to je divan osećaj. To je hirurški srednjezahtevna operacija, ali tek tada počinje borba. Prvi pacijent nije imao komplikacije i nakon tri nedelje otpušten je kući u vrlo dobrom stanju - ističe prof. dr Perić.
Nažalost, godinu dana kasnije taj pacijent je preminuo od teške infekcije pluća.
- Svi ostali su živeli po osam, deset godina, a poslednji kome smo uradili transplantaciji živi već 21 godinu. Kad imamo transplantaciju, mi praktično nismo išli kući po mesec dana, svake večeri raspravljali smo o stanju bolesnika i planu za lečenje. To je verovatno razlog što su rezultati tako spektakularni - smatra prof. dr Perić.
Kad vidite da je srce zakucalo, to je divan osećaj. To je hirurški srednjezahtevna operacija, ali tek tada počinje borba, kaže prof. dr Božina Radević