Ruke zagnjurene u uspomene
Agata Kristi počela je da piše ovu knjigu 1950; završila ju je petnaestak godina kasnije, kad joj je bilo sedamdeset pet, jer je, kako se izrazila, „to delovalo kao pravo vreme da se stane. Što se tiče života, nema više ništa da se kaže.“
...TREBALO BI DA pišem detektivsku priču, ali s prirodnim porivom pisca da pišem bilo šta drugo osim onoga što bi trebalo, sasvim neočekivano čeznem da napišem autobiografiju. Čula sam da ta želja pre ili kasnije obuzme svakoga. Sada odjednom obuzima mene.
S druge strane, pak, autobiografija je previše zvučna reč. Nagoveštava smišljeno proučavanje čitavog života, navođenje imena, datuma i mesta prema urednom vremenskom redosledu. Moja je želja, međutim, da zagnjurim ruke u hrpu i izvučem pregršt odabranih uspomena.
Čini mi se da se život sastoji od tri dela: neodoljive i obično prijatne sadašnjosti, koja juri iz minuta u minut sudbonosnom brzinom; od budućnosti, nejasne i nesigurne, za koju možemo da stvaramo brojne zanimljive planove, što luđe i neverovatnije, to bolje - pošto ništa neće ispasti kako očekujemo, možemo makar da se zabavljamo planirajući; i najzad od prošlosti, od sećanja i činjenica koje čine temelj našeg sadašnjeg života, a prizivaju ih iznenada mirisi, oblik nekog brda, stara pesma - neka sitnica zbog koje čovek iznenada kaže: „Sećam se...“, s naročitim i pomalo neobjašnjivim zadovoljstvom.
(...)
Na prvoj jasnoj slici u mojim sećanjima idem s majkom ulicama Dinara na pijačni dan. Dečak s velikom korpom punom svega i svačega grubo naleće na mene i samo što me ne obori. Ogrebao me je po mišici. Boli me. Počinjem da plačem. Imam oko sedam godina, čini mi se.
Moja majka, koja voli stoičko ponašanje u javnosti, prekoreva me.
„Misli na naše hrabre vojnike u Južnoj Africi“, kaže.
Uplakana, ja vičem: „Neću da budem hrabri vojnik. Hoću da budem kukavica.“
(...)
Danas sam ja ista ličnost kao ona ozbiljna devojčica s gustim uvojcima boje lana. Ja sam kuća u kojoj duh boravi, raste, razvija nagone, ukuse, osećanja i umne sposobnosti, ali ja sama, istinska Agata, potpuno sam ista. Ja ne poznajem čitavu Agatu.
Čitavu Agatu, uverena sam, poznaje samo Bog.
I evo nas, svih nas, mala Agata
Miler i velika Agata Miler, Agata Kristi i Agata Malovan, nastavljamo svojim putem - kuda? Niko to ne zna - zbog čega, naravno, život i jeste uzbudljiv. Oduvek sam mislila da je život uzbudljiv, a mislim to i danas.
...
Srećno detinjstvo je nešto najlepše što može da vam se dogodi u životu. Moje detinjstvo bilo je veoma srećno. Imala sam kuću i baštu koje sam mnogo volela, mudru i strpljivu dadilju, oca i majku koji su se mnogo voleli i bili uspešan bračni i roditeljski par.
Sada kad se osvrnem, čini mi se da je naš dom bio istinski srećan. Za to je uglavnom bio zaslužan moj otac, jer je bio veoma prijatan čovek. Na tu vrlinu danas se ne obraća mnogo pažnje. (...) Moj otac verovatno ne bi zadovoljio savremena merila. Bio je lenj. Bilo je to vreme nezavisnih prihoda, a ljudi koji su imali nezavisne prihode nisu morali da rade. Od njih se to nije očekivalo. Prilično sam ubeđena da moj otac ionako ne bi umeo dobro da radi. Izlazio je svakog jutra iz naše kuće u Torkiju i odlazio u svoj klub. Vraćao se kući na ručak, fijakerom, a po podne je ponovo išao u klub i vraćao se kući na vreme da se presvuče za večeru. (...) Tek kasnije sam shvatila koliko je bio voljen. Kad je umro, pisma su nam stizala iz čitavog sveta. A tek mesni trgovci, kočijaši, nekadašnji zaposlenici - svaki čas bi mi prišao neki starac i rekao: „Ah! Odlično pamtim gospodina Milera. Nikad ga neću zaboraviti. Nema više takvih ljudi danas.“Pa ipak, ni po čemu se nije isticao. Nije bio izrazito pametan. Mislim da je imao jednostavno srce puno ljubavi i da je zaista mario za ljude. Bio je veoma duhovit i lako je nasmejavao društvo. U njemu nije bilo ni trunke zlobe ni zavisti i bio je gotovo nezamislivo velikodušan. Nosio je u sebi prirodnu vedrinu i spokoj.
Moja majka bila je potpuno drugačija. Zagonetna i privlačna žena, zapanjujuće originalnih ideja, stidljiva i s vrlo malo samopouzdanja i, u suštini, mislim, prirodno setna.
Sluge i deca bili su joj privrženi i bez pogovora su slušali svaku njenu reč. Bila bi prvorazredna nastavnica. Sve što kaže odmah bi postajalo zanimljivo i značajno. Jednoličnost joj je bila dosadna, pa je skakala s teme na temu tako da su razgovopri s njom ponekad zbunjivali. Kao što je moj otac govorio, nije imala smisla za humor. Na tu optužbu odgovarala je povređenim tonom: „Samo zato što ne mislim da su neke tvoje priče smešne, Frede...“, a moj otac bi se grohotom smejao.
Bila je oko deset godina mlađa od mog oca i volela ga je od svoje desete godine. Dok je on kao veseli mladić jurcao između Njujorka i juga Francuske, moja majka, povučena i tiha devojčica, sedela je kod kuće, mislila na njega, ponekad pisala pesme u spomenar i vezla mu novčanik. Taj novčanik moj otac je čuvao do kraja života.
Tipična viktorijanska ljubavna priča, ali nastala na dubokim osećanjima.
Moji roditelji me zanimaju ne samo zato što su mi bili roditelji, nego jer su ostvarili nešto veoma retko - srećan brak. Do danas sam videla svega četiri potpuno uspešna braka. Postoji li recept za uspeh? Mislim da ne. (...)
U mom svetu detinjstva možda je najvažnija bila bašta. Iz godine u godinu značila mi je sve više. Upoznaću svako drvo, i svakom ću dodeliti naročito značenje.
(...)
Kad se zasitim zadovoljstava „igre u bašti“, vraćala sam se u dečju sobu, u kojoj je bila Dada, nepomična tačka, uvek ista. Možda zato što je moja dadilja bila stara i reumatična, igrala sam se uvek oko nje i pored nje, ali ne baš sa njom. I uvek sam se igrala pretvaranja.
Otkako pamtim, uvek sam izmišljala drugove za igru. Prva grupa, koju pamtim samo po imenu, bili su Mačići. Ne sećam se ko su bili ti Mačići i da li sam i ja sama bila Mače, ali pamtim njihova imena: Detelina, Crni i još tri. Njihova majka zvala se gospođa Benson.
Dada je bila dovoljno mudra da nikad ne razgovara sa mnom o Mačićima niti da pokuša da učestvuje u tihom mrmljanje oko svojih nogu. Verovatno joj je bilo drago što umem lepo sama da se zabavljam.
Užasnula sam se, međutim. jednog dana kad sam se vraćala uz stepenice s užine u bašti i čula služavku Suzan kako kaže:
„Ona baš ne mari za igračke, zar ne? Čime se igra?“
I Dadin glas kako odgovara: „Oh, pravi se da je mače s nekim drugim mačićima.“
Zbog čega u dečjoj glavi postoji ta urođena potreba za tajanstvenošću? Saznanje da još neko - makar i Dada - zna za Mačiće, duboko me je uznemirilo. Tog dana odlučila sam da nikada ništa ne mrmljam naglas kad se igram. Mačići su moji i samo moji. Niko ne sme da zna za njih.
(...)
Moj otac je bio jednostavni pobožni hrišćanin. Molio se svake večeri i odlazio je u crkvu svake nedelje. Svoju veru prihvatao je zdravo za gotovo, bez samopreispitivanja, ali nije imao ništa protiv majčine vere ukrašene zamršenim obredima. Kao što sam već rekla, bio je veoma prijatan čovek.
Mislim da se obradovao što se moja majka vratila Engleskoj crkvi na vreme za moje krštenje. Dobila sam ime Meri po baki, Klarisa po majci i Agata slučajno, zato što je na putu do parohijske crkve jedna prijateljica rekla mojoj majci da je to lepo ime. Sopstvene religijske stavove izgradila sam uglavnom pod uticajem Dade, koja je bila biblijska metodistkinja. Nije odlazila u crkvu, nego je Sveto pismo čitala kod kuće.
(...)
Moja majka, koja se vatreno zalagala za obrazovanje devojčica, odjednom je, svojstveno sebi, promenila mišljenje. Nijednom detetu ne treba dozvoltii da nauči da čita pre osme godine života; to je dobro za oči, a dobro je i za mozak.
No, to nije išlo prema njenim planovima. Kad mi se dopadne priča koju su mi čitali, tražila sam da mi daju knjigu i razgledala sam stranice; u početku mi nisu govorile ništa, a onda su postepeno počele da dobijaju smisao. Kad sam šetala s Dadom, pitala sam je šta to piše iznad radnji i na oglasnim tablama. Zahvaljujući svemu tome, jednog dana sam otkrila da mogu sama da čitam knjigu Anđeo ljubavi, i to prilično uspešno. Zatim sam je naglas čitala i Dadi.
„Bojim se, gospođo“, izvinjavala se Dada mojoj majci sutradan, „da gospođica Agata zna da čita.“
Ovo je silno uzrujalo moju majku, ali ništa tu nije mogla. Nisam imala još ni pet godina, a svet knjiga otvorio se preda mnom. Od tada sam za Božiće i rođendane tražila knjige.