3LUDPLGDOQD VORERGD

GOVORI MI MILORAD, koji se svojevremeno, u tridesetoj, zamonašio da bi se kasnije, posle pedesete, odmetnuo iz manastira, a danas, sa svoje sedamdeset tri godine, uzgaja povrće i cveće u jednom selu kod Varvarina:

„Ima ’edna zabluda, ne tvoja, nego opšta, da su piramide u Egiptu gradili robovi, to jes’ samo robovi. Ne, to su ti većinom zidali ljudi koji su se otimali da dobiju taj posô, da i nji’ ubace da rade na te piramide.

Grabež totalni, sve jedan drugom na grbaču naskakuju s podignuta dva prsta. Skromno plaćeni bili, tačno, al’ imali smeštaj plaćen, i hranu. Ono, kad uzmeš, jesu oni bili robovi, ali ne više nego što smo mi danas. Jes’, bale, te njine piramide nisu gradili robovi, nego ‘slobodni’ ljudi, i to pod navodnici da se stavi, no ipak slobodni, ako živinče uopšte slobodno mož’ da bidne, i bili su namireni za to, kolko-tolko.”

„Ista ti je”, priča dalje, „i ta naša bajka o janičari… Kuka neki tam’ onomad da su Osmanlije odvodile decu u Carigrad na silu. U prvo vreme i jeste tako bilo, da se ne lažemo, ali se ne govori da su se posle, kasnije, majke ozlojeđene vraćale iz osmanski’ komandi zato što te i te godine nije bilo mesta da se i njino, je l’ te, sinče ugura u službu. Naši stari su decu slali u Carigrad kigod što mi sad šaljemo decu u Beč, Pariz, Sidnej. Bolja plata, sigurnije mesto, bolje će dete da živi.”

„Mnogo nam nedostaje Osmansko carstvo”, kaže Milorad. „Mnogo. El’ se sećaš onog, ono, znaš, kad u narodnoj pesmi kaže: ‘Drumovi će se uželeti Turaka’, tako beše? To carstvo bilo je, ja da ti velim, jedini, ali jedini organizovan sistem u kom smo mi ikad živeli. Pa nek dođe sad neki da mi dokaže da nisam u pravu, i ima odma’ da se prostrem pred njega ki pred sultana.”