ZAPOSTAVILA SAM NINU I BLANKICU

Kada smo Anabelu pitali da li je zbog Lune koju je želela da izvede na pravi put donekle zapostavila Ninu i Blankicu, iskreno je odgovorila:

- Da, definitivno. One to nisu ničim zaslužile. Zbog toga sam se jako loše osećala, ali toga više nema. Te Anabele više nema.

Ona je dodala da je sa 24 godine, koliko Luna sada ima, ozbiljno shvatila svoj život.

- Bila sam majka koja je zarađivala novac. Nisam svoju mamu držala za suknju i posle je krivila za svoje neuspehe. Luna mi je rekla da želi da je ostavim na miru. Ja je razumem i podržavam istakla je ona.

životu, kaže Anabela Atijas, koja je zbog ćerke Lune ušla u rijaliti i završila priču koja traje tri godine, a sve kako bi svoju mezimicu zaštitila od loših komentara i sudbine koju sama izaziva. Međutim, kako ističe Anabela, za to više nema snage, krenula je novi život da gradi, a za ćerku će se uvek naći kada joj bude bilo potrebno, ali se neće mešati u njen život.

- Ne, nema šanse da ću se više mešati. Nema potrebe. Naravno kada god bude tražila savet, ja sam tu, ona to zna. Ali ja više da trčim, postavljam svoja leđa, ne. Ona treba da vodi svoj život onako kako ona misli da treba i ako pogreši, da sama ispravlja svoje greške, a ne da ih ja ispravljam. Dosta sam menjala pelene kaže za “Blic” Anabela Atijas.

Anabela otkriva da se još nije videla sa ćerkom, ali da su se čule putem poruka

Prema njenim rečima, još se nisu videle pošto se “Zadruga” završila.

- Videćemo se verovatno uskoro. Čujemo se, dopisujemo, sve je OK. Distancirala sam se zato što više nisam ona mama koja stalno zivka i pita: “Kako si, ljubavi, šta radiš, nedostaješ mi”. Ranije smo bile odvojene dugo. Sada nema potrebe. Bile smo zajedno četiri meseca. Ona je moje dete i naravno da ću je uvek voleti i biti tu za nju, ali neću biti ta koja će učestvovati u bilo čemu kada je reč o njenom životu, osim da mi je važno da je živa i zdrava - naglašava Anabela.

Na pitanje kada pogleda unazad da li se kaje što je ušla u „Zadrugu“, Anabela odgovara:

- Ne, uopšte se ne kajem. Bilo je momenata kada sam se pitala, preslišavala sebe da li je moglo drugačije, ali nije. Jako dugo, još od prve „Zadruge“sedim kraj TV, nosim sa sobom gde god da odem nemir, bol, patnju, plačem... Tako da je bilo svejedno da li sam ispred televizora ili u „Zadruzi“. Mnogo mi je