U 37. godini saznao da mu je sestra zapravo majka

Filmovi u kojima je igrao donosili su najveće i najbolje filmske avanture. Iza kamera, u njegovom privatnom životu, odigravale su se drame dostojne holivudskog scenarija. Bilo je događaja na koje nije mogao da utiče, a dosta drame unosio je on sam, svojim odlukama i karakterom. On je jedan jedini Džek nikolson.

nastavio uspešno sa holivudskom karijerom. Ali je vredno gradio reputaciju velikog zavodnika.

Ženio se samo jednom, a sa prvom i jedinom suprugom, glumicom Sandrom Najt, bio je kratko u braku, od 1962. do 1968. i za to vreme dobio ćerku Dženifer. Poznate su i njegove veze sa danskom glumicom Vini Holmen, sa kojom ima ćerku Hani Holmen, romansa sa Rebekom Brausard, koja mu je podarila ćerku Lorejn i sina Reja, kao i veza sa glumicom Susan Enspeč, sa kojom je dobio sina Kejleba Godarda.

Nove detalje njegovog ljubavnog života donela je biografija 2013. Autor knjige

Mark Eliot trvdi u njoj da je Nikolson imao strasnu aferu sa Meril Strip, sa kojom je glumio u dva filma „Heartburn“i „Ironweed“. Kako je napisao, dok je trajalo snimanje filma „Ironweed“, poznati glumci su često imali seks u kamp prikolici (u biografiji piše i da je glumac godinama koristio kokain).

Ipak, najveća Džekova ljubav bila je i ostala Andželika Hjuston. Uz glumicu je bio od 1973. do 1989. Rastali su se zbog njegove „opsednutosti zavođenjem drugih žena“. Ali nikada nije preboleo 16 godina mlađu Andželiku, u čijem se životu posle smrti supruga Roberta Grejema 2005. nije pojavio drugi muškarac.

30. marta 1981. godine Džon Hinkli junior čekao je novoizabranog predsednika Regana ispred hotela „Hilton“u Vašingtonu sa revolverom u džepu. Pet godina ranije gledao je „Taksistu“i sada je došlo njegovih pet minuta slave.

Pokušaj atentata na američkog predsednika Ronalda Regana odigrao se 30. marta 1981. godine, samo šezdeset devet dana nakon što je stupio na dužnost. Tačno u dva sata i 27 minuta tog dana napustio je hotel „Hilton“u Vašingtonu u kojem je držao govor na dobrotvornoj svečanosti, i krenuo ka limuzini, ne znajući da je tajna služba napravila kolosalnu grešku: naime, zaustavili su ljude koji su prisustvovali govoru, a dopustili nepretresenima spolja da stanu pored ograde na par koraka od šefa države.

Regan je stoga neočekivano prošao pored atentatora Džona Hinklija juniora, koji je stajao u masi civila, i koji je, shvativši da mu se neće ukazati bolja prilika, izvadio revolver i pucao. Pet od šest metaka promašilo je

predsednika. Prvi je u glavu pogodio Džejmsa Brejdija, sekretara za štampu Bele kuće, dok je drugi završio u zadnjem delu vrata gradskog policajca Tomasa Delahantija dok se okretao da zaštiti metu; Hinkli je u tom trenutku imao Regana na izvol’te, ali je promašio i opalio preko njegove glave, te pogodio prozor zgrade preko puta.

Dok je specijalni agent Džeri Par gurao Regana u limuzinu, četvrti metak je pogodio agenta Tajne službe Timotija Mekartija u trbuh pošto se ovaj raširio da bi zaštitio predsednika. Peti je pogodio neprobojno staklo prozora na otvorenim vratima limuzine. Šesti se odbio od armirane strane limuzine i pogodio Regana u levi pazuh, okrznuvši rebro i zaustavivši se u plućima, na oko 25 milimetara od srca. Samo je Parova brza reakcija spasla život prvom čoveku zemlje.

Ipak, dobio je unutrašnje krvarenje — iako isprva ni on sam nije shvatao da je ranjen pošto je mislio da ga rebro boli zbog Parove reakcije — i ubrzo mu je ukazana pomoć u Univerzitetskoj bolnici „Džordž Vašington“. Zanimljiva anegdota odigrala se tom prilikom. Naime, bolničko osoblje pitalo je jednog predsednikovog čoveka za ime i adresu osobe koju su dovezli, na šta je ovaj samo rekao: „Avenija Pensilvanija broj 1600“, što je adresa Bele kuće. Tek tada je osoblje shvatilo o kome se radi.

Džordž Buš stariji, tada kao potpredsednik, nalazio se u Teksasu i momentalno je seo u avion posle poziva državnog sekretara Aleksandera Hejga, koji je na konferenciji za štampu u Beloj kući napravio gaf kad je izjavio da je „preuzeo kontrolu“, misleći da u odsustvu potpredsednika vlast prelazi na šefa Stejt departmenta, što nije istina, po ustavu prelazi na spikera Predstavničkog doma Kongresa. Oni koji su u tom trenutku sedeli u Situacionoj sobi (za vanredne situacije) počeli su da se smeju kada su ga čuli, a Ričard Alen, savetnik za nacionalnu bezbednost, nazvao je kasnije tu izjavu glupom.

Reganova operacija je završena u 6 sati i 20 minuta, ali je svest povratio tek u pola osam. Stanje mu je bilo stabilno, a Buš, koji se u međuvremenu vratio i preuzeo Situacionu sobu uveravao je svet i naciju da američka vlada funkcioniše bez problema, te da su sve vreme imali punu i otvorenu komunikaciju sa Vašingtonom (što nije bila istina).

Uskoro je i javnost u celoj zemlji — koja je već u 2 sata i 42 minuta saznala šta se desilo i koja je satima drhtala okupljena ispred televizora

HINKLIJA JE NA ATENTAT NAGNAO FILM „TAKSISTA“, ODNOSNO PATOLOŠKA ŽELJA KOJU JE DOBIO NAKON FILMA DA SE DOPADNE DŽODI FOSTER, KOJOJ JE I SLAO PISMA, NE ZNAJUĆI DA IH JE ONA PREDALA POLICIJI

po kućama i šoping-molovima — mogla da se umiri. CNN, koji je postojao samo godinu dana, iako nije imao sopstvene snimke, već je koristio ustupljene Nbc-jeve, vrteo je priču neprestano 48 sati i na njoj izgradio reputaciju.

Što se tiče Džona Hinklija juniora, u trenutku pokušaja atentata imao je nepunih 26 godina. Rođen u Oklahomi, već sa četiri se s porodicom preselio u Dalas. Otac mu je bio bogati naftaš, predsednik korporacije „Vanderbilt enerdži“. Godine 1973. su se ponovo preselili, ovoga puta u Kolorado gde je otvoreno novo sedište kompanije. Studirao je s prekidima na Teksaškom tehnološkom univerzitetu, ali ključni momenat njegovog života zbio se 1976. godine, kada je odgledao Skorsezeovog „Taksistu“sa Robertom de Nirom, Džodi Foster, Harvijem Kajtelom i Albertom Bruksom u glavnim ulogama.

U stvari, bitna je bila samo Džodi Foster. Odgledavši film, ludo se zaljubio u slavnu glumicu čija je karijera tek počinjala — imala je samo 14 godina kada je film snimljen, još je bila na fakultetu kada se atentat odigrao. Počeo je da imitira De Nira, i da prati još prethodnog predsednika Kartera, iznenadivši se koliko je lako prići šefu države. Ali glavna je bila silna želja da impresionira Džodi Foster. Zapravo, Hinkli je pokušao da ubije Regana upravo da bi zadivio i osvojio Džodi Foster (kojoj je uzaludno slao pisma, ne znajući da ih je ona predala policiji, koja nije uspela da ga pronađe).

Koliko je to ludo? Mnogo? To je isto mislio i američki savezni sud, koji ga je oslobodio krivice zbog neuračunljivosti, i smestio u psihijatrijsku kliniku na neodređeno vreme (što je izazvalo šok u javnosti i dovelo do reforme kaznenog zakona, a neke savezne države čak navelo da ukinu taj tip odbrane). Pokušao je da dobije otpust 1987, ali je pretresom njegove sobe utvrđeno da je i dalje opsednut Fosterovom. Pušten je tek 2016, pod uslovom da živi kod svoje majke. Pre nekoliko meseci dozvoljeno mu je da se odseli i osamostali nakon što doktori dozvole. 29. maja će napuniti 64 godine.

Zanimljivo je što niko tada nije poginuo prilikom atentata na Regana, ali je Džejms Brejdi ostao invalid. Budući da je od posledica ranjavanja preminuo 2014. godine, njegova smrt se računa kao ubistvo. Svi ostali su se oporavili, mada je Delahanti završio karijeru zbog oštećenja nerava. Regan je tako postao prvi predsednik koji je preživeo atentat, i premda je loše prolazio u anketama pre ovog događaja, posle njega iznenada je imao podršku 73 odsto građanstva.