Želja da pomognem jača je od straha
Anesteziolozi rade visokorizične procedure koje zahtevaju blizak kontakt s pacijentom i izloženost aerosolu s visokom koncentracijom virusa. Međutim, kad uđemo u crvenu zonu, niko više ne misli o sebi
BORBA JOŠ NIJE GOTOVA! NA NAŠIM NASLOVNICAMA SU ŽENE KOJE OSTAVLJAJU PORODICE DA BI POMAGALE NAMA. ŽELIMO DA SE NJIHOVA LICA NIKAD NE ZABORAVE
“Pariz je grad u kome se barem šest demonstracija dešava skoro svake nedelje. Ljudi su poprilično nezadovoljni. evo sada opet imamo demonstracije protiv rasizma. Ljudi čekaju da ponovo počnu sa žutim prslucima.“
Pitanje produžetka radnog veka i dalje nisu rešili iako su protestvovali tokom dva meseca nije bilo nijednog prevoznog sredstva u gradu koji inače jako brzo živi. Može se čak reći i haotično. Ljudi se ne smeju”, kaže Simonida Sićović, devojka koje je pre četiri godine uspela da rasplače kako srpsku, tako i svetsku javnost svojom ulogom u filmu “Posmatrači”, gde je kroz lik Kaće, prikazala koliko lakomislenost i povodljivost roditelja za novcem decu čini glinenim golubovima za trgovce ljudima.
Simona Sićović ima 21 godinu, a čini se zbog načina na koji živi starija za makar jedan ili dva života. Glumica koja je učila od barda našeg glumišta, Nebojše Glogovca, talentovana muzičarka, tekstopisac i jedan od onih uličnih svirača na Monmartru koji vam drže pažnju. Koliko je dobra u tome što radi, govori i titula “slavuja Monmartra” koja se dodeljuje samo onima čiji talenat zavređuje poštovanje i pažnju ove slavne umetničke četvrti u Parizu.
U razgovoru za „Blic“ona nam je otkrila zbog čega se odlučila za život u Parizu, koliko može da se zaradi kao ulični svirač, te i zbog čega se baš odlučila za život u Francuskoj umesto da nastavi perspektivnu glumačku karijeru u Srbiji.
“Želela sam da studiram realizaciju zvuka, odnosno volela bih da jednog dana pišem muziku za filmove, a to u Srbiji mi i nije toliko bilo dostupno, tako da sam odlučila da potražim neke škole u inostranstvu koje imaju program koji bi meni odgovarao i preko prijatelja sam saznala za jedan univerzitet u Parizu. Pored toga, odmalena učim francuski tako da su moji roditelji često pričali da ću studirati u Francuskoj, pa ti to nekako kao detetu ostane u glavi“, kaže ona na početku razgovora.
iako se prvo lomila između glume i muzike, prevagnule su daske koje život znače, i to zahvaljujući bardu našeg glumišta Nebojši Glogovcu.
“Glumu sam upisala jer sam u Beogradu išla na časove kod Nebojše Glogovca. Kada je on preminuo, osetila sam strasnu želju da učinim nešto kako bih se odužila za sve što nas je naučio, prvenstveno o životu, vrednostima i dobroti, na kraju i o glumi. Kada sam upoznala mog sadašnjeg profesora Mihai tarnu, bukvalno sam se zaljubila u njegov način rada i pristup umetnosti da sam odlučila da prvo završim glumu, pa onda realizaciju zvuka.”
Kako kaže, Francuze je doživela mnogo hladnije nego što je očekivala, kao i da Pariz nije zaobišao kič i šund koji je trenutno popularan u svetu, ali da ipak i dalje ima onaj duh boemije po kojem je poznat. Prednost življenja u glavnom gradu Francuske vidi u tome što može da se živi normalno bilo šta da radiš.
“Smatram da je Pariz izuzetno otvoren za nove ljude, ali mora mnogo da se radi, tako da taj boemski život ostavljamo za pokoji vikend. i ovde ima i dobrih i loših ljudi, najvažnije je okružiti se dobrim ljudima koji ti prijaju. Ja lično najviše cenim iskrenost, dobrotu i slobodu, tako da sam takvim ljudima i okružena. i idem na mesta gde taj boemski duh i dalje postoji.”
Budući da nije htela da sedi skrštenih ruku, pored sviranja po klubovima, slučajno je počela da svira na Monmartru. Njen talenat nije prošao nezapaženo. Naime, nedavno je dobila titulu “slavuj Monmartra” koju nose