Pohvala Judi

ISUS JE MOLIO Judu da ga izda, tražio je to od njega. Uzdajući se u Judinu odanost i smelost, on je od njega zahtevao ono što nije mogao od drugih saboraca, a ni od svojih dušmana.

Da bi svi poverovali, Isus je od jedinog čoveka koji ga je dobro poznavao, od onoga koji ga je najviše voleo, tražio da ga proda.

Judino stradalništvo i prethodi i pohodi Hristovom. Ono je bogoliko u svom odricanju od ljudskosti. Juda je uspavao čoveka u sebi da bi probudio

Boga u svom bratu.

Juda Iskariotski još nema nijedan spomenik. Možda zato što je ljudima duboko u svest usađena zapovest da ne spoznaju sebe.

Vođen ljubavlju i lojalnošću, Juda je ostao simbol izdajnika i slabića. Uvidevši da su Juče i Sutra némi, a da ga Danas zaglušuje svojom razmetljivom posuvraćenošću, on, dok je pritezao omču kojom će ugušiti čemer svog izgaranja, nije ni stigao da izgovori rečenicu: „Brate, zašto si me ostavio?”

Ispod drveta na kojem je, u bezvazdušnom grču, ispustio dušu, nije bilo ni uplakanih žena ni naoružanih vojnika, a ni renesansnih, teatralnih apostola, koji, istina, ni pod Krstom nisu stajali dok je njihov učitelj stradao.

On, Juda, tvoračka sila hrišćanstva, umro je sâm, za razliku od Onoga zbog koga se odrekao sebe i s čijom se beskonačnom, a nigde opevanom zahvalnošću uzdigao do ove male, bedne pohvale.