Goran Stevanović (54) iz Niša se izborio sa opakim virusom POBEDIO KORONU POSLE 34 DANA NA RESPIRATORU
Sedamdeset i četiri dana u bolnici, četrdeset dana bez svesti, trideset i četiri dana na respiratoru i trideset i osam izgubljenih kilograma. Ovako je izgledala neverovatna, nadljudska borba protiv virusa korona Gorana Stevanovića (54) iz Belotinaca kod Niša. Borba koju je Goran dobio, iako su ga mnogi već otpisali.
Mogu da pričam samo o periodu lečenja kog se sećam, počinje priču Stevanović, napominjući da je 40 dana proveo u nekoj vrsti bunila i da ne zna šta se u tom periodu sa njim i oko njega dešavalo.
Goranu je pozlilo naglo, još tamo negde na početku epidemije, sredinom marta. Dobio je visoku temperaturu, počelo je gušenje, virus je odmah otišao na pluća.
- Prvih nedelju dana bio sam na kiseoniku. Pre toga sam dobio visoku temperaturu i gušenje, nedostatak vazduha. Saznao sam posle da je virus zahvatio i pluća, tako da mi je odmah, u startu, uključen kiseonik. Tih nedelju dana lekarski tim i medicinsko osoblje pokušavali su da kiseonikom nadoknade te nedostatke koji su usledili nakon virusa i nekih sedam-osam dana posle toga, 1. aprila sam intubiran i bio sam u komi - priča Goran.
Da je podrška kiseonikom postala nedovoljna, jednog dana je shvatio po ponašanju medicinskih sestara i lekara, koji su inače konstantno pratili parametre na monitoru iznad njegove glave. Priključivanje na respirator bilo je neminovno.
- Video sam po njihovim pokretima i potezima da spremaju mašinu na koju će da me uključe. Skinut sam posle 34 dana, tada sam se probudio. A buđenje je trajalo... Ja se sećam, još nekih nedelju dana sam bio malo u nekom bunilu, u nekom snu. Tako da se punih 40 dana ne sećam ničega - govori Goran u intervjuu za agenciju Anadolija.
Stevanović kaže da je znao kakve rizike nosi priključivanje na respirator. Bio je svestan da postoji mogućnost da se više ne probudi.
- U tom trenutku nema straha. Mislim, nije mi bilo svejedno jer sam znao da je to dosta rizično, ali nekako sam imao poverenja i veru u sebe. Nisam bolovao ni od kakvih bolesti, nisam imao nikakvih problema druge vrste, skoro 30 godina sam se bavio sportom, fudbalom i rekreacijom - kaže on.
A ta mašina, respirator ili mehanički ventilator, objašnjavaju lekari, služi da ventilira pluća, greje vazduh i zadaje mu određeni procenat kiseonika, čime uspavani
JA SE SEĆAM, A BUĐENJE JE TRAJALO...
DANA SAM BIO MALO JOŠ NEKIH NEDELJU
SNU U NEKOM BUNILU, U NEKOM
pacijent, koji više nije u stanju da samostalno diše ni uz maksimalne protoke kiseonika, dobija na vremenu da mu se plućna funkcija popravi.
Ističe i veliko požrtvovanje medicinskog osoblja.
- I lekari i medicinsko osoblje davali su sve od sebe, ne samo za mene nego za sve koje sam ja mogao da vidim i čujem - kaže Goran.
Posle 74 dana konstantnog ležanja i 38 izgubljenih kilograma, sa oslabljenim organizmom i smanjenom mišićnom masom, trebalo je da ustane i ponovo hoda. Treći jun, kada je otpušten kući, bio je praznik za sve Stevanoviće.
- Kuća je kuća, atmosfera i okruženje su doprineli da se sada osećam dobro i taj napredak oporavka ide stvarno u dobrom pravcu jer, ipak, 74 dana provesti u jednom položaju je previše za svakog čoveka. Svi rezultati su mi dobri. Svakog dana vežbam, imam sprave, neke aparate, a i sam radim uz pomoć supruge - priča Goran, koji, kako kaže, i dalje pomalo oseća bol u kostima.
Perioda u bolnici kog se on ne seća do detalja pamti njegov lekar Steva Stanišić, specijalista anesteziolog-infektolog, načelnik Intenzivnog lečenja.
- To je bio pacijent koji je
Posle 74 dana konstantnog ležanja i 38 izgubljenih kilograma, sa oslabljenim organizmom i smanjenom mišićnom masom, trebalo je da ustane i ponovo hoda
došao sa dijagnozom kovida. Bio je prvo na kiseoniku, pa se to pogoršavalo. Vi odmah vidite da to ne ide, ali je dobio punu terapiju u smislu te potporne terapije. Pa se pogoršavalo, pa je spuštan u jedinicu intenzivnog lečenja, uz još veće protoke kiseonika, uz dodatnu potpornu terapiju imunomodulatorima. Međutim, pogoršavalo se stanje, počela je da se remeti i kardiovaskularna funkcija i to je bio trenutak da on mora da ide na mehaničku ventilaciju - priseća se dr Stanišić.
Pojašnjava da respiratori pomažu onim pacijentima kojima je disanje kao vitalna funkcija sasvim otkazalo, zbog čega su oni “na ivici smrti”.
- To sigurno nije lako jer mi nemamo kauzalnu terapiju kod kovida, i to kod ove najteže forme koja se manifestuje otkazom plućne respiratorne funkcije. Ogromna je smrtnost jer to je faktički vrsta produžene reanimacije. To nije čarobni lek, pa da svako ko nabavi respirator sigurno pobedi. Drugo, respirator zahteva infrastrukturu, sobu za kritično obolele, krevet, monitoring, obučeno osoblje, vrhunsku opremu, vrhunski opremljen kadar, od srednjeg kadra do lekara, koji