RADOŠ BAJIĆ
MUK HARMONIKE
KO SE JOŠ SEĆA HARMONIKAŠA NA HOKLICAMA U PORTI NAŠIH HRAMOVA I MANASTIRA? NA CRVENO SLOVO, ISPOD STOLETNIH LIPA, OKRUŽENI KOLOM U ŠIROKOM KRUGU - DOK OZNOJENI RASTEŽU MEHOVE SVOJIH „DALLAPE“HARMONIKA...
...Dok podlakćene majke, tetke i strine očijukaju, smejulje se i jedna drugoj na uvo šapuću koja se devojka uhvatila za kog momka. Sve to u vremenima kojih više nema – u kojima je stisak ruke i dodir vrelih dlanova bio jedina izjava ljubavi, znak naklonosti i nagoveštaj bračne sreće.
Kada je 1876. godine u italijanskoj varoši Stradeli majstor Mario Dallape osnovao malu radnju za proizvodnju harmonika – nije mogao ni da sanja da će njegov čudesni instrument biti toliko popularan i voljen u Srbiji. U kojoj će ga sto godina kasnije i šezdesetih prošlog veka proslaviti Duško Radetić, Radojka i Tine Živković, Jovica Petković, Miodrag Krnjevac... I na stotine drugih koji su donoseći drugima radost a sebi slavu, prepoznatljivost, popularnost i lep uzbudljiv život nastojali da dosegnu svoje snove uz zvuke harmonike.
Pre desetak dana na levoj obali Morave koju je svojim pesmama ovekovečio, u svom rodnom selu Bogdanje, u 86. godini - jedan čuveni harmonikaš, još čuveniji kompozitor i pevač je ispustio dušu.
Svoje pesme nije poneo sa sobom. Ostavio ih je nama... Harmoniko moja, zarasle su staze moje, vodeničar na Moravi, Kraj Morave na obali, Šumadija moj je kraj, Kako da te zaboravim, Komšinice preko puta – samo su neki od naslova njegovih pesama koje danas pripadaju folklornoj i kulturnoj baštini srpskog naroda... Reč je o
Milutinu - Mići Stojanoviću. Koji je po uzoru na blistavu čistotu naivnog slikarstva, svojim naravnim stvaralaštvom u oblasti narodne muzike, zajedno sa Dragišom Nedovićem, Krnjevcem i Obrenom Pjevovićem dosegao najveće visine u kreativnom objedinjavanju najlepšeg u srpskom narodnom pojanju. Koje predstavlja obavezno obeležje i nezamenljivo odličje srpskog nacionalnog identiteta – za vjeki vjekova...
Po sopstvenoj želji, Mića Stojanović je sahranjen na novom groblju u Trsteniku - na desnoj obali Morave. Zbog strogih pravila u bespomoćnoj borbi protiv kovida 19 – tek sutradan sam obišao njegov grob. Dok u svežu smonicu zabadam žutu voštanicu prisećam se kada i gde sam prvi put video čoveka koji je u zlatno vreme „Jugotona“, PGP-A, šuškavaca, „tristaća“i crvenih stodinarki u drugoj polovini prošlog veka - bio popularniji od Zdravka Čolića i Lepe Brene zajedno.
Bio sam đak srednje muzičke škole u Nišu kada sam na glavnom gradskom trgu ugledao harizmatičnog čoveka sa frizurom holivudskog glumca, u grombi kaputu, sa belom košuljom i kravatom - kako u pažnji stotine slučajnih prolaznika prolazi pored mene i ide prema tek otvorenom hotelu „Ambasador“. Bio je to Mića Stojanović. Stao sam kao ukopan i zaustio da mu kažem ko mi je otac, da se pohvalim da sam mu zemljak – ali nisam uspeo jer je ispred mene izleteo buljuk devojaka. U to vreme planetarno popularni narodni pevač i harmonikaš je u hodu davao autograme potpisujući papiriće istrgnute iz vežbanki i svezaka na “kocke” – i iza stubova velelepnog hotela zamakao iz mog vidokruga. Skoro šezdeset godina kasnije, uz gaktanje vrana koje na obaljenim otkosima livade pored groblja jedna drugoj vade oči – stojim ukopan pored njegovog groba. Sa poštovanjem koje je zaslužio.
RETKO KOJI STVARALAC, NAUČNIK I UMETNIK ZA ŽIVOTA DOŽIVI DA GA SRBI SLAVE I POŠTUJU ONAKO KAKO I KOLIKO TO NJEGOVO DELO ZASLUŽUJE
SRPSKA JAVNOST SLUĐENA KORONOM I POLITIČKIM CIRKUSOM JEDVA DA JE BILA OBAVEŠTENA DA JE VELIKI UMETNIK MIĆA STOJANOVIĆ OTIŠAO NA VEČNI PUT
Srpska javnost sluđena koronom i političkim cirkusom koji nikako da ode iz našeg grada - jedva da je bila obaveštena da je ovaj veliki umetnik otišao na večni put. Nije bilo specijalnih emisija na našim televizijama, naše dnevne novine su objavile tek po neku crticu da je umro autor i kompozitor čuvene pesme „Zarasle su staze moje“- koju smo svi toliko puta u životu zapevali. Tiho, skrajnuto i skromno, kao što je živeo, sa lica zemlje je otišao čovek koji je svojim stvaralaštvom zadužio svoj narod. A od njega malo, ili gotovo ništa nije dobio... Nažalost, to ne treba da čudi. Po ko zna koji put bili smo svedoci genetske osobenosti Srba u nipodaštavanju ovaploćenih vrednosti izniklih ispod našeg neba
– uz nemar i sklonost ka zaboravu...
Prema ljudima i pojedincima koji su nas zadužili prečesto se ponašamo sramno, bahato i ponižavajuće. Umesto da uzdižemo, hvalimo i afirmišemo sopstveno, svoje i naše - najčešće nam je bolje, lepše i vrednije sve ono što dolazi sa strane.
Retko koji stvaralac, naučnik i umetnik za života doživi da ga Srbi slave i poštuju onako kako i koliko to njegovo delo zaslužuje. Postanemo svesni ko je to do juče bio među nama i ispravimo poneku nepravdu – tek kada dotični nestane sa lica zemlje. Nažalost, kao sunarodnici i savremenici gotovo po pravilu revnosno znamo da najvrednijima i najznačajnijima među nama ugrozimo elementarno ljudsko dostojanstvo, da ih ponizimo i povredimo. Primera je tušta i tma... Koliko puta je pred kraj njegovog života, a koliko puta nakon što je otišao tamo odakle se niko nije vratio – poharana i opljačkana rodna kuća gromade i velikana filmske umetnosti Velimira - Bate Živojinovića u rodnom selu Koraćici na obroncima Kosmaja? Znam, ali me sramota da kažem... Ili još svežiji događaj, u zlokobnom muku harmonike još jednog velikog čoveka, umetnika, kompozitora, pevača, dobrog Srbina i takođe Moravca - tvorca pesama narodne muzike trajne i neprolazne vrednosti.
Pre par nedelja novine su objavile šturu i kratku vest da je u selu Adrani kod Kraljeva u po bela dana poharana i opljačkana rodna kuća čuvenog kompozitora, harmonikaša i pevača Novice Negovanovića. Da su lopovi iz kuće srpske legende odneli sav novac koji su našli, zlatnu medalju zasluga za narod i „dallape“harmoniku na kojoj je decenijama svirao i pevao pesme koje su ga proslavile: Janjičara, Jednu reku u mom kraju, Kad umoran budem pao – i mnoge druge... Dakle, u sred operacije na otvorenom srcu ništavila sa ljudskim likom su upala u operacionu salu i čuvenom hirurgu iz ruku oteli instrumente. To znači – pacijent umire. Veliki majstor nema više na čemu da svira i stvara? Kao kada bi velikom Novaku Đokoviću oteli reket iz ruku i pustili ga golorukog na teren.
Stvarno strašno! Da se postidimo i potonemo u zemlju od sramote! Kakav smo to narod? U kog Boga verujemo? Da li nam je nešto uopšte sveto?
Američki državni sekretar Majk Pompeo u petak je govorio o zaoštrenom stavu administracije Donalda Trampa prema Pekingu, navodeći aktuelnu američku politiku “izborom između slobode i tiranije”. Pompeo je govor održao u nedelji u kojoj je Amerika povukla niz poteza kako bi uverila Kinu da pretnje neće ostati samo na rečima. Analitičari ocenjuju da će odnosi SAD i Kine biti u spiralnom padu i da ovi potezi znače da je između dve zemlje započeo hladni rat, ali i da najgore tek sledi.
Američka administracija je u sredu dala Kini 72 sata da zatvori konzulat u Hjustonu „radi zaštite američke intelektualne svojine i privatnih informacija Amerikanaca”. Prethodno su lokalni mediji u Hjustonu izvestili da su službenici kineske ambasade tokom noći spaljivali dokumente u dvorištu konzularnog predstavništva. Vang Venbin, portparol kineskog ministarstva spoljnih poslova, rekao je da je ovaj potez “nečuven i neopravdan”, a onda je usledilo “vraćanje istom merom”. U četvrtak je Kina naredila Vašingtonu da zatvori konzulat u gradu Čengduu, koji je strateški važan zbog blizine Tibeta. Sutradan su američki agenti provalili u zatvoren konzulat u Hjustonu, probijajući zadnja vrata, manje od sat vremena nakon što je osoblje napustilo zgradu.
Protekle nedelje kineska naučnica osumnjičena je za prevaru sa vizama i prikrivanje veza sa vojskom pobegla je u kineski konzulat u San Francisku. Tužioci navode da je ovaj slučaj deo kineskog programa za slanje tajnih vojnih naučnika Ameriku. U prijavi tužilaštva navedeno je da je okrivljena Džuan Tang tokom razgovorima sa FBI agentima rekla da nije služila u kineskoj vojsci, ali je istraga otkrila fotografije na kojima nosi vojnu uniformu, a tokom pretrage kuće pronađeni su dodatni dokazi koji ukazuju na njenu povezanost sa kineskom vojskom. Džuan je u petak uhapšena kao poslednja od ukupno četvoro kineskih naučnika koji su iz istog razloga uhapšeni u Americi u poslednje vreme. Kao odgovor na to, Trampova administracija je naredila zatvaranje konzulata u Hjustonu, uz obrazloženje da Amerika na taj način sprečava krađu intelektualne svojine. Venbin je optužio američku administraciju da koristi izgovore da ograniči, uznemirava ili napada kineske naučnike u zemlji.
U međuvremenu, muškarac iz Singapura priznao je da je špijunirao u Americi za Kinu. Džun Vei Jeo optužen je da je koristio poziciju konsultanta kao paravan za prikupljanje informacija za kinesku obaveštajnu službu između 2015. i 2019. godine. On je priznao krivicu pred federalnim sudom.
Istog dana kada je naređeno zatvaranje konzulata u Hjustonu, Amerika je podigla optužnice protiv dvojice kineskih hakera koji su, kako se tvrdi, napali kompanije koje razvijaju vakcinu protiv korone i ukrali intelektualnu imovinu i poslovne tajne iz kompanija širom sveta u vrednosti od više stotina miliona dolara. Hakeri se nalaze u Kini i praktično ne postoje šanse da će ikada biti izručeni Americi, tako da optužnica ima samo simboličnu vrednost za Trampovu administraciju i njenu agresivnu politiku prema Kini.
Odnosi SAD i Kine biće u padu. Ovi potezi znače da je hladni rat započeo, ali da najgore sledi