Zaista nisam verovala da će pobediti
„Mora da je bio dobar govor“, rekla sam kad je energična Opra Vinfri sa širokim osmehom došla u naš dom, gde je provela ceo dan da bi nas intervjuisala za svoj časopis.
Šta nam se dešavalo? Jedva sam držala korak. Barak je u novembru izabran u američki Senat pošto je osvojio sedamdeset odsto glasova širom države, što je najveći procenat u istoriji Ilinoisa i najveća ubedljiva pobeda za bilo koje senatorsko mesto u celoj zemlji te godine. Osvojio je veliku većinu među crncima, belcima i Latinoamerikancima; muškarcima i ženama; bogatim i siromašnim; u gradovima, predgrađima i selima. U jednom trenutku je otišao u Arizonu na kratak odmor i tamo su ga skolili ljudi da mu požele sreću. Pomislila sam kako je to istinski i čudan pokazatelj njegove slave: sad su ga čak i belci prepoznavali.
Čvrsto sam se držala onoga što je ostalo od moje normalnosti. Kad smo bili kod kuće, sve je bilo isto. Kad smo bili s porodicom i prijateljima, sve je bilo isto. Kad smo bili s decom, sve je uvek bilo isto. Ali spolja se sve promenilo. Barak je stalno putovao u Vašington. Imao je kancelariju u Senatu i mali jednosoban stan u oronuloj zgradi na Kapitol hilu koji je već bio pretrpan knjigama i novinama, njegova Rupa daleko od kuće. Kad god sam s ćerkama dolazila u posetu, nismo se čak ni pravile da želimo tamo da odsednemo već smo uzimali hotelsku sobu za četvoro. Nastavila sam sa svojim životom u Čikagu. Teretana, posao, kuća. Sudovi u mašini. Časovi plivanja, fudbal, balet. Održavala sam korak, kao i uvek. Barak je sad imao život u Vašingtonu i vodio ga je ozbiljno kako dolikuje jednom senatoru, ali ostala sam ista i živela isto kao i ranije.
(...)
Bila sam gospođa Obama već dvanaest godina, ali to je sad značilo nešto sasvim drugo. U nekim oblastima sad sam bila gospođa Obama na način koji je delovao omalovažavajuće, gospoja čije postojanje definiše njen gospodin. Bila sam supruga Baraka Obame, političke rok zvezde, jedinog crnca u Senatu – čoveka koji je govorio o nadi i toleranciji toliko pronicljivo i sigurno da ga je sad pratilo očekivanje nalik zujanju stršljenova.
TATA, HOĆEŠ LI BITI PREDSEDNIK
Moj muž je bio senator, ali izgledalo je kao da svi žele to da preskoče. Svi su nestrpljivo zapitkivali hoće li se kandidovati za predsednika 2008. (...) Međutim, za razliku od mnogih
Zaljubila sam se u čoveka s vizijom, optimistu koji nije naivan, koji se ne plaši sukoba i koga složenost sveta intrigira
drugih, naša prvakinja bila je dovoljno pametna da oseti koliko to izgleda preuranjeno.
„Tata, hoćeš li pokušati da budeš predsednik?“, pitala je. „Zar ne misliš da bi prvo trebalo da budeš potpredsednik ili tako nešto?“Slagala sam se s Malijom. (...) Barak je pisao knjigu Odvažnost nade – razmišljao je o svojim uverenjima i viziji za zemlju pa je kasno noću prenosio reči u beležnice. Govorio mi je kako je zaista zadovoljan time da ostane gde jeste, da s vremenom jača uticaj i čeka svoj red da govori unutar savetodavne kakofonije u Senatu, ali tada je došlo do bure.
Uragan Katrina pogodio je južnu obalu SAD krajem avgusta 2005, probio brane u Nju Orleansu i poplavio nizijske predele, nasukavši ljude – mahom crnce – na krovove razorenih kuća. Posledice su bile užasne, vesti su prikazivale bolnice bez struje, skrhane porodice okupljene na stadionu Superdom, spasilačke ekipe paralisane nedostatkom osnovnih životnih namirnica. Približno hiljadu osamsto ljudi je poginulo, a više od pola miliona izmešteno. Tragedija je pogoršana zbog nestručnog reagovanja federalne vlade. Došlo je do razotkrivanja strukturalnih podela u našoj zemlji, pogotovo ogromne, nejednake ranjivosti Afroamerikanaca i svih siromašnih rasa u teškim situacijama. Gde je sad bila nada?
Osećala sam mučninu dok sam gledala izveštaje o Katrini jer sam znala da bi mnogo mojih tetaka i ujaka, rođaka i suseda doživelo sličnu sudbinu kad bi katastrofa pogodila Čikago. I Barakova reakcija bila je emotivna. Nedelju dana posle uragana, odleteo je u Hjuston da se pridruži bivšem predsedniku Džordžu V. Bušu, Bilu i Hilari Klinton, koja mu je tada bila koleginica u Senatu. Obišli su desetine hiljada evakuisanih iz Nju Orleansa koji su potražili utočište u tamošnjem Astrodomu. To iskustvo probudilo je nešto u njemu, onaj uporni osećaj da i dalje ne čini dovoljno.
Vratila sam se toj misli godinu i po dana kasnije, kad su bubnjevi postali veoma glasni i pritisak na oboje se povećao. Obavljali smo svakodnevne poslove, ali pitanje hoće li se Barak kandidovati za predsednika lebdelo je nad nama. Može li? Hoće li? Treba li? Leta 2006, sastavljači anketa naveli su ga kao mogućeg kandidata za predsednika iako je Hilari Klinton ubedljivo bila prvi izbor. Međutim, do jeseni su se Barakovi izgledi popravili zahvaljujući objavljivanju knjige Odvažnost nade i mnoštvu medijskih prilika koje su mu omogućile njeno predstavljanje. Ankete su odjednom pokazivale da uživa podjednaku podršku kao Al Gor i Džon Keri, prethodna dva demokratska kandidata, ako ne i veću. To je bio dokaz
njegovog potencijala. Bila sam svesna da vodi privatne razgovore s prijateljima, savetnicima i mogućim donatorima, nagoveštavajući svima kako razmišlja o toj ideji. Međutim, izbegavao je razgovor – sa mnom.
Naravno, znao je šta mislim o tome. (...) Ako uopšte pomišlja da se kandiduje za predsednika, nadala sam se da će krenuti razboritim putem i polako se pripremati, kupovati vreme u Senatu i sačekati dok naše ćerke malo porastu – možda do 2016.
Otkako sam ga upoznala, činilo mi se da Barak uvek gleda ka nekom dalekom horizontu, prema svojoj zamisli kako bi svet trebalo da izgleda. Za promenu sam želela da bude zadovoljan životom kakav jeste. Nisam shvatala kako može drugačije da se oseća dok gleda Sašu i Maliju, koje su sad imale pet i osam godina, kako se ushićeno kikoću s kosom upletenom u dve kike. Ponekad me je povređivalo što mu to nije dovoljno.
Bili smo na klackalici, gospodin s jedne strane i gospođa s druge. Sad smo živeli u lepoj džordžijanskoj kući od opeke u mirnoj ulici u Kenvudu. Imala je širok trem i visoko drveće u dvorištu – upravo jedna od onakvih kuća u koje smo Krejg i ja svojevremeno zurili dok smo se nedeljom vozili u bjuiku s tatom. Često sam razmišljala o ocu i tome koliko je uložio u nas. Toliko sam želela da je živ i da vidi kako je sve ispalo. (...) Bila sam senatorova žena, ali imala sam karijeru koja mi je značila i to je bilo važnije. Na proleće sam unapređena u potpredsednicu na Čikaškom univerzitetskom medicinskom centru. Poslednjih nekoliko godina vodila sam program Kolaborativne zdravstvene nege Južne strane, koji je već povezao više od hiljadu i po pacijenata koji su došli u naš urgentni centar sa zdravstvenim radnicima kod kojih su mogli redovno da odlaze bez obzira na to – mogu li da plate. Moj posao mi je delovao lično. Viđala sam crnce kako hrle u urgentni centar zbog stanja koja su dugo zanemarivali – recimo, obolele od dijabetesa koji nisu lečili probleme s cirkulacijom, tako da je morala da im se amputira noga – i nehotice pomislila na sve lekarske preglede na koje moj otac nije otišao, na svaki simptom multiple skleroze koji je predstavio manjim nego što jeste kako ne bi pravio dramu ili potrošio novac, ili morao da prikuplja papire ili samo da poštedi sebe toga da ga imućni beli doktor omalovaži.
Volela sam svoj život i volela sam svoj posao iako nije bio savršen. Saša je trebalo da krene u osnovnu školu i osećala sam se kao da sam na početku novog poglavlja, na ivici toga da ponovo raspirim ambicije i razmislim o novim ciljevima. Šta bi predsednička kampanja uradila? Osujetila bi sve to. Znala sam dovoljno da unapred budem svesna toga. Barak i ja smo već pregurali pet kampanja za jedanaest godina i svaka me je naterala da se malo više borim kako bih zadržala svoje prioritete. Svaka je ostavila neznatno udubljenje u mojoj duši kao i u našem braku. Bojala sam se da bi nas predsednička trka razdvojila.(...)
SAMO AKO MIŠEL PRISTANE
Trudila sam se iz petnih žila da se ne obazirem na vihor oko Baraka iako nije izgledalo da će popustiti. Medijski stručnjaci su raspravljali o njegovim šansama. Dejvid Bruks, konzervativni kolumnista „Njujork tajmsa“, objavio je iznenađujuću molbu sličnu Najkijevom sloganu: „Trči, Barače, trči“. Sad su ga prepoznavali gotovo svugde gde bi otišao, ali ja sam još bila blaženo nevidljiva. Jednog oktobarskog dana stajala sam u redu u prodavnici i morala da okrenem glavu kad sam videla naslovnicu „Tajma“: na njoj je bilo zumirano lice mog muža pored naslova „Zbog čega bi Barak Obama mogao da postane sledeći predsednik“.
Nadala sam se da će Barak u jednom trenutku staviti tačku na nagađanja, da će izjaviti kako se neće kandidovati i da će usmeriti medijske poglede drugde. Međutim, nije to učinio. Ne bi to uradio. Želeo je da se kandiduje. Hteo je to, ali ja nisam.
Kad god bi ga neki novinar pitao hoće li se uključiti u predsedničku trku, Barak je oklevao i odgovarao jednostavno: „I dalje razmišljam o tome. To je porodična odluka.“A to je bila šifra za: „Samo ako Mišel pristane.“
Noćima, kad bi Barak bio u Vašingtonu, ležala sam u krevetu i osećala se kao da sam sama protiv celog sveta. Želela sam Baraka za našu porodicu. Izgledalo je kao da ga svi žele za našu zemlju. Imao je grupu savetnika – Dejvida Akselroda i Roberta Gibsa, dvojicu stratega za kampanje koji su odigrali ključnu ulogu u njegovom izboru za Senat; Dejvida Plufa, savetnika iz Akselrodove firme; šefa osoblja Pita Rouza i Valeri – a svi su ga obazrivo podržavali. Međutim, jasno su stavili do znanja kako nema polovičnosti u predsedničkoj kampanji. I Barak i ja bismo morali potpuno da se predamo tome. Nezamislivo je koliko bi se očekivalo od njega. Ne bi smeo ni za dlaku da zapostavi senatorske dužnosti dok vodi kampanju od obale do obale, razvija političku platformu i prikuplja neverovatne sume novca. Moj zadatak više ne bi bio da mu pružam tihu podršku nego da učestvujem u kampanji. Očekivalo bi se da naša deca i ja budemo dostupni za medije, da se osmehujemo i rukujemo s velikim brojem ljudi. Shvatila sam da bi se sad sve vrtelo oko njega i podržavanja višeg cilja.
Čak je i Krejg, koji me je vatreno štitio od dana kad sam se rodila, podlegao uzbuđenju zbog potencijalne kandidature. Jedne večeri me je pozvao samo da bi me pridobio za tu ideju. „Slušaj, Miš“, počeo je u košarkaškom slengu, kao što je često radio, „znam da brineš zbog toga, ali ako Barak može da puca na koš, onda mora da iskoristi šansu. To ti je jasno, je l’ da?“
Zavisilo je od mene. Sve je zavisilo od mene. Jesam li se plašila ili sam se samo umorila?
Bilo to dobro ili loše, zaljubila sam se u čoveka s vizijom koji je optimista iako nije naivan, koji se ne plaši sukoba i koga složenost sveta intrigira. Začudo, nije se pokolebao zbog silnog posla koji bi ga očekivao. Užasavao se pomisli da će dugo ostavljati ćerke i mene, ali me je iznova podsećao na snagu naše ljubavi. „Možemo da se izborimo s tim, zar ne?“, pitao je dok me je držao za ruku jedne noći u svojoj radnoj sobi na spratu. Tada smo prvi put otvoreno progovorili o tome. „Jaki smo i pametni, baš kao i naša deca. Bićemo dobro. Možemo to da izdržimo.“
Hteo je da kaže: da, kampanja će uzeti danak. Moraćemo da se odreknemo mnogih stvari – vremena, zajedništva, privatnosti. Bilo je prerano da predvidimo tačno koliko će to iziskivati, ali svakako će biti mnogo. Za mene je to bilo kao da trošim novac a ne znam stanje na računu. Koliko smo jaki? Gde su nam ograničenja? Šta će ostati na kraju? Ta neizvesnost delovala je kao pretnja, nešto što nas može udaviti. Potičem iz porodice koja je verovala u planiranje – koja je vežbala evakuaciju za slučaj požara i uvek svugde dolazila ranije. Dok sam odrastala u radničkom okruženju uz bolesnog oca, naučila sam da su planiranje i oprez veoma važni. To bi moglo da znači razliku između stabilnosti i siromaštva. Margine su uvek delovale usko. Jedna propuštena uplata mogla je da vas ostavi bez struje; zbog jednog propuštenog domaćeg zadatka mogli ste da zaostanete s gradivom i prokockate priliku za koledž. Pošto sam u petom razredu izgubila druga iz razreda u požaru i gledala kako Suzana umire pre nego što je odrasla, naučila sam da život ume da bude surov i nepredvidljiv, da vredan rad ne osigurava uvek dobar ishod. Ta saznanja samo će se učvrstiti u budućnosti, ali čak i tada, dok sam sedela u našoj tihoj kući od opeke u mirnoj ulici, nehotice sam želela da sačuvam ono što smo imali – da pazim na naše ćerke i zaboravim na sve ostalo, bar dok ne porastu još malo.
Međutim, postojala je i druga strana medalje i oboje smo to znali. Imali smo povlašćen položaj kad smo gledali pustošenje uragana Katrina. Videli
smo kako roditelji drže bebe iznad nabujale vode i afroameričke porodice koje pokušavaju da se drže zajedno u nehumanoj oskudici u Superdomu. Različiti poslovi koje sam obavljala (...) pomogli su mi da shvatim koliko je nekim ljudima teško da obezbede stvari kao što su osnovna zdravstvena zaštita i krov nad glavom. Videla sam tanku liniju koja odvaja snalaženje i potonuće. Barak je proveo mnogo vremena slušajući otpuštene fabričke radnike, mlade vojne veterane koji su pokušavali da žive s trajnim invaliditetom, majke kojima je dosadilo da šalju decu u škole koje su jedva funkcionisale. Drugim rečima, bili smo svesni koliko smo lude sreće imali i oboje smo osećali obavezu da ne budemo zadovoljni svojim dostignućima.
Znajući da zaista nemam izbora osim da razmislim o tome, konačno sam otvorila vrata toj mogućnosti. Barak i ja smo podrobno razgovarali o tome, ne jednom već mnogo puta, sve do božićnog putovanja kod Bapca na Havaje, pa čak i tada. Nekad su razgovori bili ljutiti i ispunjeni suzama, a nekad ozbiljni i pozitivni. To je bio produžetak razgovora koji smo vodili već sedamnaest godina. Ko smo mi? Šta nam je važno? Šta možemo da uradimo?
Na kraju se svelo na sledeće: pristala sam jer sam verovala da bi Barak bio sjajan predsednik. Malo ljudi je imalo njegovu samouverenost. Imao je pamet i disciplinu da obavlja taj posao, temperament da izdrži sve teškoće i redak stepen saosećanja zbog kojeg bi osećao potrebe zemlje. Bio je okružen dobrim, pametnim ljudima koji su bili spremni da pomognu. Ko sam ja da ga sprečavam? Kako mogu da stavim svoje, pa čak i potrebe naših ćerki ispred mogućnosti da Barak bude predsednik koji bi pomogao da se životi miliona ljudi poboljšaju?
Pristala sam zato što ga volim i verovala sam u ono što može da uradi.
Pristala sam, iako me je istovremeno morila mučna misao koju još nisam bila spremna da podelim: podržavala sam njegovu kampanju, ali istovremeno sam bila sigurna da neće dogurati do kraja. Veoma često je vatreno govorio o brisanju podela u našoj zemlji i težnji da uspostavi više ideale za koje je verovao da su većini urođeni. Međutim, videla sam dovoljno tih podela tako da nisam sebi dozvoljavala da se mnogo nadam. Barak je ipak bio crnac u Americi.
Zaista nisam verovala da će pobediti.
BILA SAM SUPRUGA BARAKA OBAME, POLITIČKE ROK ZVEZDE, JEDINOG CRNCA U SENATU
OSEĆALA SE KAO DA SAM SAMA PROTIV CELOG SVETA. ŽELELA SAM BARAKA ZA NAŠU PORODICU. IZGLEDALO JE KAO DA GA SVI ŽELE ZA NAŠU ZEMLJU
Bračni par iz Laćarka stradao je juče oko 10.30 sati u mestu Zminjak, kada je na pružnom prelazu na njihov automobil naleteo voz.
Četvoročlana porodica se, prema saznanjima „Blica“, vraćala kući iz Banje Koviljače, gde su proveli odmor. Kretali su se od Loznice. Nebojša M. je vozio, supruga je sedela na mestu suvozača, a sinovi na zadnjem sedištu. Da li nije čuo trubljenje mašinovođe ili je vozilo imalo tehničkih problema pa stalo na pružnom prelazu ili je možda procenio da mogu da prođu pre nailaska voza koji je krenuo ka Radincu u Bosni i Hercegovini, verovatno će zauvek ostati misterija. Dok je automobil prelazio preko pružnog prelaza, voz je naleteo na njega. Udarac
Čuo se prasak, scena je bila stravična, deca su zapomagala
je bio toliko jak da je vozilo odbačeno nekoliko metara u obližnju njivu. Od siline udara Nebojša M. je zadobio smrtonosne povrede, dok je supruga Željka M. ispala iz vozila.
Zaposleni na železnici su odmah pozvali policiju i Hitnu pomoć. Intervenisale su dve ekipe hitne pomoći iz Šapca i iz Prnjavora, međutim, za supružnike nije bilo pomoći, dok su deca prevezena u šabački urgentni centar i u stabilnom su stanju.
Radnici benzinske stanice u blizini ispričali su da su samo čuli prasak, a zatim vrisku i zapomaganje. Kada su izašli, ispred njih je bio stravičan prizor.