Nikada nismo igrali na sigurno

Arči i ja smo, između ostalog, vikendom ponekad odlazili vozom u istočni Krojdon da igramo golf. Nikad nisam bila dobra u golfu, a Arči nije mnogo igrao, ali je zavoleo tu igru. Posle nekog vremena činilo mi se da svakog vikenda idemo u istočni Krojdon. Nisam imala ništa protiv, ali nedostajali su mi raznovrsnost i duge šetnje. Na kraju će taj izvor razonode odigrati veliku ulogu u našem životu. ARČI I PATRIK Spens, naš prijatelj sećam, krompira je vrlo brzo nestalo. koji je takođe radio kod Goldstina, Znam da ga u bolnici nikad bili su vrlo pesimistični nismo dobijali. Da li je za nestašicu prema svom poslu: ono što im bilo krivo Belčerova upravljanje, se obećavalo ili nagoveštavalo ja ne znam, ali to me ne nikako se nije ostvarivalo. Dobili bi začudilo. su neka direktorska mesta, ali „Ta nadmena stara budala uvek u nesigurnim kompanijama, koja je razgovarala sa mnom“, ponekad na ivici bankrotstva. pričao je Belčer, „kazala je da Spens je jednom rekao: „Ja će situacija s krompirom postati mislim da su ti ljudi jedna lopovska ozbiljna, veoma ozbiljna. Rekao banda. Sve je potpuno zakonito, sam mu da nešto mora da se znaš, ali mi se ipak ne dopada, preduzme - suviše ljudi tu petlja. a tebi?“Neko mora da preuzme kontrolu

Arči je rekao da mu se čini da - jedan čovek. Saglasio se sa nije sve kako treba. „Voleo bih mnom. ‘Samo, pazite ‘, rekao sam promenu“, kazao je zamišljeno. mu, ‘morate dobro da platite tog Dopadao mu se život u Sitiju i bio čoveka. Besmisleno je da ponudite je sposoban, ali kako je vreme bednu platu i očekujete da ćete prolazilo, poslodavac mu se dopadao naći nekoga dobrog - morate sve manje. uzeti vrhunskog čoveka. Morate

Onda se dogodilo nešto potpuno mu dati najmanje...‘“Tu je spomenuo nepredviđeno. sumu od nekoliko hiljada

Arči je imao prijatelja, profesora funti. „To je veoma mnogo novca“, na koledžu Klifton, majora rekao je zvaničnik. „Morate Belčera. Bio je to neobičan čovek, naći sposobnog čoveka“, ponovio neustrašiv blefer. Prema sopstvenoj je Belčer. „Kad biste meni ponudili priči, čistom drskošću izradio to mesto, kažem vam, ne bih je sebi položaj komesara za ga prihvatio za taj novac.“krompir tokom rata. Nikada nećemo Ova rečenica bila je ključna. saznati koliko je Belčerova Nekoliko dana kasnije Belčera su priča bila istinita, a koliko izmišljena, preklinjali, kako se sam izrazio, ali bila je odlična. Imao da prihvati toliku platu i preuzme je više od četrdeset godina kad je kontrolu nad krompirom. rat izbio i, mada mu je ponuđen „A šta si ti znao o krompiru?“, posao u Ministarstvu rata, nije upitala sam ga. ga prihvatio. U svakom slučaju, „Nisam znao ništa“, odgovorio dok je jednom večerao s nekim je Belčer, „ali nisam to nikome veoma važnim, razgovor je skrenuo rekao. Hoću da kažem, možeš na krompir, a to je bilo veliki da uradiš bilo šta - treba samo da problem za vreme rata. Koliko se nađeš zamenika koji nešto zna o tome, da nešto pročitaš i to je to!“Belčer je umeo da ostavi snažan utisak na ljude. Duboko je verovao u svoju organizacionu sposobnost - i ponekad je trebalo dugo da se otkrije metež koji je izazivao. Zapravo nije bilo čoveka manje sposobnog da organizuje bilo šta. Njegova ideja, kao i većine političara, bila je da najpre rasturi čitavu industriju ili posao, a da ih zatim sklopi, kako kaže Omar Hajam, „bliže želji svoga srca“. Nevolja je bila u tome što je Belčer rđavo reorganizovao, ali to niko ne bi otkrio dok ne bude prekasno.

U nekom periodu svoje karijere otišao je na Novi Zeland i toliko zadivio upravu jedne škole svojim planovima za reorganizaciju, da su ga brže-bolje postavili za direktora. Oko godinu dana kasnije ponuđena mu je velika suma da napusti taj posao - ne zbog nekog skandala, nego samo zbog meteža koji je izazvao, mržnje koju je pobudio u drugima i sopstvenog uživanja u, kako je to zvao, „dalekovidoj, naprednoj i modernoj upravi“. Kao što sam rekla, bio je neobičan. Svi su ga naizmenično mrzeli i voleli.

Belčer je jednog dana, pošto je napustio položaj komesara za krompir, došao kod nas na večeru i objasnio nam šta sledeće namerava da radi. „Znate da je Imperijalna izložba za osamnaest meseci, zar ne? Dakle, to mora da se organizuje kako treba. Dominione

treba podići da se potrude i sarađuju. Idem na zadatak - u Misiju Britanske imperije - i obići ću ceo svet, a krećem u januaru.“Onda nam je podrobno izneo svoje planove. „Treba mi“, rekao je, „neko da pođe sa mnom kao finansijski savetnik. Šta ti kažeš, Arči? Uvek si imao dobru glavu. Bio si starešina u Kliftonu, imaš iskustvo iz Sitija. Ti si čovek kakakv mi treba.“

„Ne mogu da napustim posao“, rekao je Arči.

„Zašto? Objasni sve svom šefu - naglasi mu da ćeš tako steći iskustvo i sve to. Siguran sam da će ti zadržati mesto.“

Arči je rekao da sumnja da bi gospodin Goldstin to uradio.

„Razmisli, stari druže. Voleo bih da pođeš sa mnom. Agata bi takođe išla, naravno. Ona voli da putuje, zar ne?“

„Da“, rekla sam kratko i krajnje uzdržano.

„Da vam kažem kakva je putanja. Prvo idemo u Južnu Afriku. Vi, ja i moj sekretar, naravno. S nama će poći Hajamovi. Ne znam da li znaš Hajama - on je kralj krompira Istočne Anglije. Sjajan tip. Moj veliki prijatelj. Vodi ženu i kćer. Oni idu samo do Južne Afrike. Hajam ne može dalje jer ima previše poslova ovde. Posle toga idemo u Australiju, a iz Australije na Novi Zeland. Tamo ću uzeti malo slobodnih dana - imam dosta prijatelja i volim tu zemlju. Provešćemo tamo jedno mesec dana odmora. Vi možete da odete na Havaje ako želite, u Honolulu.“

„Honolulu“, prošaputala sam. To mi je zvučalo kao maštarija iz snova.

„Ovo nam je prilika“, rekla sam. „Ako je ne iskoristimo, bićemo zauvek besni na sebe. Ne, kao što si rekao, ako ne smeš da rizikuješ da uradiš nešto što želiš, onda je život bezvredan.“

Nikada nismo igrali na sigurno. Venčali smo se uprkos svim preprekama, a sada smo bili rešeni da obiđemo svet i rizikujemo nepovoljan ishod po povratku.