Jubilej Teslinog čuda na Đetinji
Te večeri stanovnici Užica bili su podeljeni u dva tabora: na one koji su se skupili u ulice u kojima je bila montirana ulična rasveta da bi videli čudo od svetlosti, i druge koji su se povukli u kućne podrume da bi preživeli smak Užica
Pet godina posle hidrocentrale na Nijagari, prve koja je počela proizvoditi električnu energiju po Teslinim principima polifaznih struja, planeta je dobila još jednu takvu. Ne negde u naprednoj Americi ili u modernoj zapadnoj Evropi, nego u balkanskoj provinciji.
Atome se, kad je elektrana pod tvrđavom Stari grad u Užicu pokrenula turbine, kao druga na planeti po izumu velikog naučnika, danas namiruje tačno 120 godina. Na Ilindan 1900. obistinilo se proročanstvo kremanskog proroka Mitra Tarabića koji je, ostade zapisano, juna 1868. na Žitnoj pijaci u Užicu govorio začuđenom narodu: “Biće što biti ne može, sinuće viđelo iz rijeke”. Da li Ere ozbiljno shvatiše Tarabića i uopšte behu svesne o čemu priča, tek 32 godine kasnije sinu struja iz Đetinje.
OPREMA IZ BERLINA
Za izgradnju Teslinog evropskog prvenca zaslugu su poneli užički tkači, mada je inicijativa potekla od pekara.
U Užicu je 1891. ustanovljena Državna tkačka škola, a šest godina kasnije, na narodnom zboru osnovano je Akcionarsko društvo za izgradnju tkačke fabrike. Po Zakonu o potpomaganju domaće radinosti Ministarstvo narodne privrede dalo je akcionarima povlastice da krenu u gradnju tkačnice.
Za pokretanje radionice tkačima je trebao izvor električne energije, pa su potražili savet od Đorđa Stanojevića, profesora Velike škole i pionira elektrifikacije u Srbiji. Stanojević je 1898. boravio u Užicu i obišao klisuru Đetinje, i našao da ispod srednjovekovne tvrđave reka ima dovoljno snage da pokrene turbine za potrebe tkačkih razboja i osvetljenja grada. Tada je i definitivno odlučeno da se hidrocentrala izgradi, a 15. maja 1899. njen kamen temeljac položio je kralj Aleksandar Obrenović. Projektant je bio inženjer Aćim Stevović iz Mokre Gore.
Oprema koju je odbarao Đorđe Stojanović kupljena je u Berlinu, odakle je do Kragujevca transportovana vozom, a dalje do Užica rabadžijskim kolima koje je vuklo šest pari volova.
U tom tovaru našla su se i tri “Simensova” generatora koji se i danas nalaze u užičkoj centrali i potpuno su ispravni. Na jednom od njih ćirilicom piše “Simens – Halske” uz sve karakteristike mašine. Hroničari Užica su zaveli da je gradnja i opremanje centrale koštala 215.000 dinara u srebru.
SMAK UŽICA
Krajem jula 1900. sve je bilo spremno da tkači dobiju izvor struje, a Užice ulično osvetljenje, ali je “viđelo sinulo iz rijeke” 2. avgusta. Čekao se rođendan kralja Aleksandra, da on lično otvori to užičko čudo.
“Užice ovih dana oblači se u svečano ruho. Užičani sa najvećim nestrpljenjem isčekuju 2. avgust, kada misle, u ime Boga, da osvetle svoju varoš električnom svetlošću. Dovršenje sviju radova vrši se neobičnom brzinom: direci su u skoro celoj varoši uspravljeni, žica se zateže u veliko, montiraju se mahine u centralnoj zgradi: jednom rečju, sve je živo ustalo da se ovi radovi do tog dana dovrše. Užičani sa zadovoljstvom iščekuju taj dan kada ga misle dvojako proslaviti: i kao svečan dan rođenja NJ.V. Kralja i kao dan kada će ovaj grad biti osvetljen elektricitetom”, pisale su u danima uoči otvaranje hidrocentrale “Srpske novine”.
Na ceremoniji otvaranja, iako je taj Ilindan bio od istorijskog značaja za Užice, bilo je malo ljudi. Ne zbog animoziteta prema vladaru nego zbog - straha od struje.
- Ljudi u to vreme su znali za lučane lampe koje su osvetljavale grad, a sama struja bila je za njih nešto nepoznato i opasno. Pitali su se kako je moguće da se spoje vatra i voda i da zajedno prođu kroz tavan a da se kuća ne zapali - priča Zagorka Milićević, kustos Narodnog muzeja Užice.
Književnik i dugogodišnji upravnik užičkog pozorišta Aleksandar - Lale Milosavljević u svojoj knjizi “Pod đavoljom stenom grad” piše o otvaranju hidrocentrale:
“Te večeri stanovnici Užica bili su podeljeni u dva tabora: na one koji su se skupili u ulice u kojima je bila montirana ulična rasveta da bi videli čudo od svetlosti, i druge koji su se povukli u kućne podrume da bi, nakon uključenja električne struje, preživeli smak Užica. Čudo od svetlosti se dogodi, a Užičani preživeše, pa se počeše zanavek opraštati od lojanica i luča, jedine svetlosti kada dan gasne”.
ČETVRTAST MESEC
“Energija iz ove centrale upalila je, te avgustovske večeri, prve sijalice u užičkim kućama. Jedan umorni Trnavac, vraćajući se u sumrak iz Užica u Trnavu, prekrstio se kada je video da na Carini izgreva četvrtast mesec“, zapisao je Ljubomir Simović u knjizi “Užice sa vranama”.
Mnogo kasnije dokazano je da inicijativa za podizanje hidroelektrane na Đetinji nije
potekla od tkača, nego od pekara. Istorijski arhiv u Užicu došao je u posed originalnog pisma iz 1908. u kome se užički pekar Miladin Radović žalio svom “pobratimu Blagoju” iz Tabanovića kod Požege, da je hidrocentrala njegova ideja, a da je za nju zasluge pobrala varošanska elita.
„Verimi da je prvo od mene poteklo te je Užicu onako rano podignuta kidro električna centrala, a bog zna bi li se do sad to uradilo da to nije slučai nanio“, pisao je Miladin pobratimu Blagoju.
Krajem 19. veka Radović se, kako navodi u ovom pismu, obratio inženjeru Stevanu Čađeviću, Užičaninu koji je radio u Ministarstvu građevine Kraljevine Srbije. Tražio je od njega “da Đetinja ne teče uzalud” i da se podigne električna centrala koja bi pokretala veštački mlin. Čađević se saglasio sa idejom pekara i došao u Užice.
„Bilo bi bogu plakati da krasna Đetinja džabe kroz
Užice prolazi, kad se njeni padovi mogu upregnuti da posluže čovečanstvu. Ja vam predlažem da usvoite turbinu. Pomoću turbine okretaće se jedan francuski kamen, 42 cola u prečniku, tai će kamen samljeti za 24 sata 5.000 kila žita, tai će kamen za godinu dana, bože me prosti, samljeti svo žito koje rodi u okrugu užičkom za jedno ljeto. Turbina vam more još mlogo koje čega da radi, kao sečenje kamena, drva, pa i da proizvodi elektriku“, naveo je Čađević u pismu koje je dostavio užičkim varoškim ocima.
Nije dobio podršku, a ideju pekarskog esnafa kasnije je prisvojio tkački.
Hidroelektrana „Pod gradom“uskoro će ponovo biti u pogonu i proizvoditi struju, pošto je završen pre dve godine započet posao na njenoj rekonstrukciji u koji je Elektroprivreda Srbije uložila 118 miliona dinara. Zahvaljujući dodatnom agregatu, koji je smešten u dograđeni deo mašinske zgrade, ponovo će biti u sistemu EPS-A i proizvoditi 1,7 miliona kilovat časova električne energije.